Vitez i junak, ili ubica dece? (17): Dva inata knjaza Nikole
Pop Puniša Bajov Pavićević nije bio bolje sreće od svog šuraka Todora Kadića, iako je jedini njegov greh bilo to što je bio Todorov zet. Po jednim izvorima, Puniša je nakon atentata u Kotoru, sam odlučio da se vrati u Crnu Goru, uveren da je nevin i da ne može stradati na božjoj pravdi.
Po drugima, on je iz Carigrada prebegao u Rumuniju odakle je proteran u Srbiju, a tamošnje vlasti ga odmah uhapsile i predale Crnoj Gori. Po trećim, i izgleda najverodostojnijim, on se spustio na reč i obećanje vojvode Mirka Petrovića i pristao da sa njegovim poklisarima koji su po njega došli u Carigrad, dođe u Crnu Goru.
Ženska osveta
Vitez i junak, ili ubica dece?
(1): Gledaću da se proslavim zlom...
(2): Surova osveta Đuraškovićima
(6): Za Bjelopavliće oganj i otrov
Čim se Puniša obreo u Bjelopavlićima, odmah je uhapšen i osuđen na smrt. Nekoliko uglednih Bjelopavlića, njegovih rođaka, išlo je na Cetinje da mole milost za Punišu od novog gospodara, knjaza Nikole, i njegovog svemoćnog oca, vojvode Mirka - da mu se umesto mušketanja odredi večita robija.
Tako bi se izgleda i desilo - navodno je vojvoda Mirko popustio i složio se da mu se smrtna kazna zameni robijom, ali se onda umešala njegova žena Stana, kivna zbog ubistva svog brata, konzula u Carigradu, i prekorila muža:
- Lako je praštati tuđim krvnicima. Ti si ubio Todora Kadića i zatro sve Kadiće te osvetio brata, a onome koji je ubio moga brata sada opraštaš život...
Više nije bilo nikakvoga pogovora: Puniša je doveden na Ćeranića glavicu, današnji Danilovgrad, i streljan ispred crkve Svete Ćekle, gde mu se i danas nalazi grob.
A tragični udes i sudbine dve porodice, Petrovića i Kadića, krvavo spltene i povezane tiranijom knjaza Danila i brata mu Mirka, koji su mislili da sve mogu i da im je sve dopušteno, i ponosom Todora Kadića koji je smatrao da se uvreda, ljaga i sramota mogu oprati samo krvlju, da se zlorađenje i pakost ne može praštati ni vladarskoj glavi, predstavlja sinonim, oličenje večne poruke da je zlorađenje gotovo suđenje, da će onaj ko zlo čini, zlo i dočekati - da kriva kletva stigne onoga ko kune.
Prvi spomenik ocu
Knjaz Nikola će posle Danilovgrada otići i korak dalje i spomenik podići i svome bezdušnom i bezobzirnom ocu, vojvodi Mirku. Na pogled Medunu i Fundini, za inat i u prkos Kučima, na tridesetogodišnjicu stravičnog pokolja i pogroma koji je nad njima izvršio deo crnogorske vojske pod komandom vojvode Mirka, obznanio je da će ubuduće nova podgorička varoš nositi njegovo ime i otkrio mu veliki spomenik na centralnom trgu.
- Radosno sam se odazvao molbi moje dične Podgorice da prisustvujem otvaranju ove nove varoši (reč je o novom delu grada na ušću Ribnice u Moraču, podno brda Gorica, prim. B. S.) i ovog ponositog spomenika posred nje - rekao je, pored ostalog, knjaz Nikola tog 26. oktobra 1886. godine, na svečanosti u centru nove Podgorice... - Neka se, dakle, ova nova varoš od danas zove u spomen velikog vojvode Mirka po imenu njegovu - Mirkova Varoš. Na ovom istom mjestu, na kome se danas Mirkova Varoš podiže, skoro prije osam stotina godina ugledao je svijet prvi osnivač stare srpske države Stevan Nemanja, a Nemanjina tadašnja Ribnica na ovom istom mestu na još starijim razvalinama stare rimske Dukljanske stolice. Neka srećna bude Mirkova Varoš na ovom starom slavnom zemljištu i slavniju budućnost, bože daj, dočekala na slavu Zete, na korist svojim stanovnicima, na ponos cijelom narodu; neka se veliča veličinom otadžbine u kojoj je nikla i veličinom spomenika koji je diči. Spomenik je ovo junačkim vrlinama - rekao je, između ostalog, knjaz Nikola naglašavajući veličinu i značaj pobeda nad Turcima 1862. godine sa kojima je, kako je kazao "vječito skopčano i besmrtno ime mojega milog roditelja, velikog vojvode Mirka..."
Jer, strašna anatema i kletva koja je bačena na Kadiće posle ubistva knjaza Danila u već navedenoj "sentenciji" Senata crnogorskog "da nema nikad od te kuće niko u našu granicu dok je Crne Gore", gotovo da je u potpunosti stigla Petroviće. Glasovita vladarska, dinastička loza, posle više od tri veka skoro se osušila i istražila, a Kadića od tada sve do nedavno jedino nije bilo u rodnom Boanu u Bjelopavlićima, gde su zidine njihovih kula bezmalo vek i po puste prkosile zubu vremena i inatile se s prolaznošću.
Priča o Danilovgradu
Kakve li ironije: na puškomet od Boana i Orje Luke, na pogled Ostrogu - stoji Danilovgrad, spomenik večiti knjazu Danilu! Njegov naslednik i
sinovac, knjaz Nikola, ispunio je stričevu želju i naum, i na Ćeranića glavici, deset godina posle njegove smrti, osnovao varoš sa njegovim imenom, kao poslednji prkos, inat i osvetu onima koje njegov stric za života nije uspeo da zatre i pokori. A možda je to bila i neka vrsta pokajanja za sve ono čime je knjaz Danilo zadužio Bjelopavliće - i ne samo Bjelopavliće - da mu nikad ime ne zaborave, da vazda pamte kako je ispunjeno ono zlokobno njegovo obećanje s početka vladavine: "Ja ću gledati da se proslavim zlom!"
Pravda na kraju
Dogodilo se, ipak, čudo: od onih koji su obeskućeni i progonjeni, od onih kojima je i ime zatirano, onih koji su bežali i utočište tražili od Skadra do Carigrada na jednoj i od Sarajeva do Beča na drugoj strani, onih koji su od nevolje menjali ne samo konake i bivake, nego i krsnu slavu i ime - čak i veru menjali - ostali široki tragovi, a od onih koji su ih progonili i zatirali im seme i u odivi sve se svelo na jednu jedinu tanušnu sveću. Od Kadića je ostalo nebrojeno potomstvo, a od njihovih zlotvora, knjaza Danila i brata mu Mirka, samo priča nevesela i ime - Danilovgrad.
