Vitez i junak, ili ubica dece? (9): Glava triput u torbi
Vojvoda Mirko Petrović nije upamtio kako ga je Novica Cerović u jednoj prilici zaštitio i spasao sigurnog ćuteka od brata i gospodara, knjaza Danila, i nije stao u njegovu odbranu kad se prgavi knjaz potom jednom okomio i na ovog slavnog Drobnjaka, koji je 1840. godine organizovao i izveo ubistvo turskog zulumćara i haračlije Smail-age Čengića, starog krvnika Petrovića.
Novica Cerović je u nekom razgovoru u Biljardi i sam protivurečio knjazu Danilu. To ga, međutim, umalo nije glave koštalo. Doživeo je, ipak, jedan vrlo ružan gest i uvredu od gospodara.
U Srbiji jači i bogatiji
- Jedne večeri - piše o tome Duka Londrović - skupilo se kod knjaza mnoštvo glavara i senatora. Povede se reč o Srbiji i Crnoj Gori. U razgovoru se nagađalo da li su bolji Srbi ili Crnogorci. Da bi raspravu okončao, knjaz se obrati Novici koji je za svo vreme tih razgovora ćutao. Knjaz mu postavi direktno pitanje: "Što ti misliš, Noko, koji su bolji - Srbi ili Crnogorci?
- Gospodaru, oni u Srbiji su jači i bogatiji pa su zato i bolji - odgovori Novica, nenavikao da poltroniše.
Na te reči knjaz planu. Izgubi kontrolu nad sobom, poče da psuje i viče. Skoči u tom nastupu ljutnje i pljune Novicu.
Planu i Novica pa jurnu na knjaza, ali skočiše Pero Tomov i Đorđije sa drugim senatorima i glavarima te zadržaše Novicu i povedoše ga u drugu prostoriju Biljarde da ga smire i stišaju..."
Bio je to razlog da Novica Cerović zauvek okrene leđa Cetinju i preseli se u Moraču. Knjaz Danilo je, doduše, pokušao da izgladi veliku uvredu koju mu je naneo tako što je Novici priredio svečani ispraćaj iz Cetinja, onaj koji priliči takvom junaku i vojskovođi, potvrđenom i dokazanom prijatelju cetinjskog dvora - dok je napuštao crnogorsku prestonicu, sa Orlovog krša su pucali topovi...
Barut pod temeljom
Bilo kako bilo, tek sigurno je da je ugled knjaza Danila, zahvaljujući i ponašanju njegovog brata Mirka, u narodu vrtoglavo padao, a mržnja i neraspoloženje raslo. O tome najubjedljivije govori činjenica da je na prvog crnogorskog svetovnog vladara i pre onog tragičnog julskog predvečerja u Kotoru, pripremano nekoliko atentata i zavera koje nisu uspele. Dva su posebno karakteristična zbog toga što su otkriveni, a atentatori glavom platili svoj pakleni naum.
Dušan Vuksan je, tako, pronašao podatke o planu jednog atentata pripremanog, izgleda, u jesen 1859. godine u Rijeci Crnojevića. Po tom planu zaverenici su nameravali da podmetnu barut u temelje kuće u Rijeci Crnojevića u kojoj je s vremena na vreme boravio knjaz Danilo sa porodicom i pratnjom - trebalo je da odleti u vazduh i knjaz Danilo i vojvoda Mirko sa svom pratnjom i rodbinom. Kao atentator, potencijalni izvršilac tog paklenog nauma, proglašen je i odmah tu na Rijeci Crnojevića mušketan Stanko Otašev Pejović.
Smrt nije izbegla ni jedna druga zaverenička grupa koja je, navodno, te 1859. godine, u sprezi sa Đorđijem Petrovićem i ostalim crnogorskim emigrantima i odbeglim glavarima, takođe radila o glavi crnogorskom knjazu, iako je otkrivena i suđeno joj tek nedelju dana posle knjaževe pogibije u Kotoru. Na inicijativu vojvode Mirka i njegovog sina, mlađanog prestolonaslednika, knjaza Nikole, opet na Rijeci Crnojevića, zbog tog neuspelog atentata na knjaza Danila, osuđeni su neki Vukale Bogdanov Drecun, Prele Mićunov i Joko Belov.
Svedočenje vojvode Sima
O zlodelima knjaza Danila i njegovog brata u svojim "Memoarima" opširno piše i vojvoda Simo Popović. Pored ostalog i on se bavi poznatom pričom o "ostroškom slučaju" i sramoti koju je prvi crnogorski gospodar bez mantije napravio u ovom velikom svetilištu. Njegova priča o događaju u Ostrogu, se, doduše, u pojedinostima razlikuje od ostalih, od kojih smo neke već naveli u ovom feljtonu.
Prećutani atentat
Zanimljivo je, inače, da je knjaz Danilo, izgleda, izbegao i jedan atentat na samom početku vladavine. Naime, odmah nakon velike novogodišnje skupštine na Cetinju 1852, kada je izvojevao onako briljantnu i ubedljivu pobedu nad stricem Perom u borbi za crnogorski tron, pošto ga je definitivno i za sva vremena izbacio iz sedla i potopio njegove nade i želje da nasledi velikog brata, vladiku Rada, knjaz Danilo je krenuo u Rusiju, navodno na zavladičenje. Na izlazu iz Cetinja, u Bajicama, neko je tada, kako tvrdi istoričar Jagoš Jovanović, pucao na mladog, novopečenog crnogorskog gospodara, ali je umesto njega pogodio u ruku jednog njegovog pratioca. Danilo je znao da su mu taj "kolač" zamesili stric Pero i njegovi verni sledbenici na čelu sa Milom Martinovićem, ali je celu stvar zataškao. Tek kasnije se ispostavilo zašto - nije želeo da raspaljuje sukob, jer je kovao plan da od ruskog imperatora izmoli saglasnost da ne obuče vladičansku mantiju, da se proglasi knjazom i Crnu Goru knjaževinom, a za to mu je ipak bila potrebna, ako ne podrška, a ono makar ne otvoreno protivljenje Pera Petrovića i njemu odanih.
Simo Popović, recimo, tvrdi da se sve to dogodilo o Trojičinu dne 1859. godine i da je glavni vinovnik vojvoda Mirko, da je vojvoda Mirko, a ne knjaz Danilo, zapazio u kolu snahu (a ne sestru) Todora Kadića koja je, po Popoviću, navodno bila napustila muža:
"Mirko je ponudi S. M. (reč je o šuraku vojvode Mirka, prim. B. S.) iz Bajica i ovi je rado primi, i povede doma i vjenča se s njom" - veli Popović i potom detaljno opisuje kako je Todor Kadić, uvređen i osramoćen, odatle pošao u Carigrad te ubio brata tog S. M, odnosno crnogorskog konzula Martinovića, a potom i knjaza Danila, jer je smatrao da samo knjaževom glavom može oprati sramotu i osvetiti se ravnom merom.
