Vitez i junak, ili ubica dece?(2): Surova osveta Đuraškovićima
Borba za presto i prevlast između Danila i Pera Petrovića, odnosno njihovih pristalica, dostigla je kulminaciju na dan svenarodne skupštine, 1. januara 1852. godine. To se posebno pokazalo kada je na jutarnjoj molitvi u Manastiru, pop Joko Špadijer "prekršio predizbornu ćutnju" i Danila spomenuo kao novog gospodara Crne Gore, iako se o tome Skupština još nije izjasnila.
Već tu je došlo do ozbiljnih varnica i zveckanja oružjem, a lako je zaključiti šta bi značio samo jedan metak, samo jedna kap krvi, u uzavreloj masi od oko dve hiljade ljudi koji su se tog dana okupili na Cetinju.
Kad su se glavari povukli u Biljardu na većanje, Njegoševu zadužbinu su opkolile pristalice sa poluisukanim jataganima i napunjenim eferdarima, spremni da i oružjem isteraju svoju pravdu, ako glavari ne učine po njihovoj volji. Već tu je, međutim, bilo jasno da Pero nema nikakvih izgleda, jer su Danilove pristalice, predvođene njegovim bratom, vojvodom Mirkom, bile neuporedivo brojnije.
Kako je, pak, stvar tekla u samom Senatu može samo da se nagađa, jer su i istoričari oko toga nesaglasni. Po jednima, sve je bilo gotovo kad se Đorđije Savov Petrović, potpredsednik Senata, pokolebao i stao na stranu Danilovu. Drugi tvrde da je čvor presekao ugledni Stevan Perkov Vukotić, a Novica Cerović, senator i jedan od najuglednijih crnogorskih glavara i za vladavine Njegoša i za vladavine knjaza Danila i potom za vladavine knjaza, odnosno kralja Nikole, kaže da je presudio serdar Škrnjo Kusovac koji je u odsudnom času prišao Danilu, poljubio mu ruku i rekao:
"Priznajem ga za gospodara Crne Gore i ko ima što protiv, obist će se sa mnom..."
Lojalnost Danilu su potom izrazili i sam Novica Cerović i gotovo svi ostali senatori i glavari i za čas se, kao kula od karata, srušila iluzija Pera Petrovića da će biti gospodar Crne Gore, iluzija koju su mu samo dva meseca pre toga jednoglasno i jednodušno podgrejali ti isti glavari.
Zapis Sima Popovića
O tim prvim danima njegove vladavine , o bezdušnosti koju je ispoljavao od samog stupanja na presto, u svojim "Memoarima" piše i ugledni novinar, publicista, pesnik i diplomata, čovek od najvećeg poverenja knjaza i kralja Nikole, vojvoda Simo Popović.
"Na riječkim pazarima mušketano je (ubijeno, napomena B. S) toliko ljudi - piše Simo Popović. - Optuživani su bili zbog zavjere, a zavjere ne bješe, no pristalice Knjaževe bacahu takve optužbe na njih da se Knjazu umile, a sebi da uklone ljude koji su im ma u čemu bili na smetnji. Jedni su bacani u tavnice, a da ne znaju zašto, drugi su, da izbjegnu to, uskakali za onijema prvijema, u Austriju, a đe god se oni pojave javljao se strah da će neko u tamnicu ili na mušketariju..."
Naročito su stradali oni koji su se otvoreno izjasnili protiv knjaza Danila. U tom pogledu posebno je karakteristična kuća Đuraškovića sa Ceklina (nije im pomoglo čak ni to što su bili prijatelji sa Petrovićima - Njegoševa sestra Ćane bila je udata za Đuraškovića). I o tome je Simo Popović ostavio zanimljiv zapis u "Memoarima":
"Kuće koje su bile protivne Danilovu proglašenju knjazom, najviše su stradale. A od tijeh najviše kuća Đuraškovića na Ceklinu. Glava njoj i Riječkoj nahiji bijaše Serdar Filip Đurašković, junak, čovjek, znan i čuven u svu Crnu Goru i kuća mu glavarska od pamtivijeka. Vladici Radu bješe desna ruka. Njegov ugled u narodu i njegova energija odlučiše da Rade bude izabran za vladiku i da se održi mir u zemlji...
Serdar Filip nije bio protivnik Danilu, ali nije pristajao da bude knjaz. On je htio da Vladičanstvo ostane u Crnoj Gori. A kad se Danilo vratio iz Rusije kao knjaz rekao je: - Neka mu je sretno! Ali mu ja nikad neću poljubiti ruku.' I nije. Nije već ni iziša nikad na Cetinje. A održao je tu riječ i onda kada mu knjaz Danilo dođe jednom u pohode na Ceklin. Dočekao ga je i ugostio lijepo i cijelu veliku pratnju njegovu, ali mu ne poljubi ruku i ne reče mu nijednom - Kneže ni - Gospodare.'
"Đuraškovići su to skupo platili. Raseliše se po bijelom svetu. Ima ih i danas po Albaniji i Srbiji, po Bosni, Misiru i Rusiji. Oduze im se serdarstvo i vojvodstvo, koje je od pamtivijeka bilo nasledno u njihovoj kući. Serdarstvo pređe na Jovićeviće, a vojvođstvo na Strugare. Crnogorcima bi zabranjeno da se žene od njih i da im ne smije niko dati svoju odivu. Sin vojvode Markiše Đuraškovića bješe već vjeren odivom Petrovića, pa se i ta vjeridba razveže."
Sutra - Vitez i junak, ili ubica dece?(3) : Tragedija braće Điknića
Nećemo se više ubijati po katunima
Knjaz Danilo će, ipak, tek pola godine kasnije, krajem juna 1852, kada ga je primio ruski car i uručio mu carsku gramatu kojom je odobrio i blagoslovio njegov naum da Crnu Goru proglasi knjaževinom, a sebe njenim prvim knjazom, odnosno svetovnim vladarom, definitivno sesti na crnogorsku prestonu stolicu, zasesti u sedlo i na velika vrata se, uz svu pompu koja priliči vladaru, vratiti u Crnu Goru, odlučan da raščisti sa svim protivnicima i više nikome ne popušta. U tome je, naravno, posebno računao i oslanjao se na podršku brata Mirka.
"Nećemo se više ubijati po katunima (tj. po budžacima), već ko se osudi na smrt i pogubi, svi Crnogorci valja da znadu šta je skrivio i zašto je pogubljen - rekao je, kako je zapisao Vuk Karadžić, knjaz Danilo te 1852. godine po povratku iz Rusije, u nekom razgovoru sa glavarima i okupljenim Crnogorcima. - Tajne se tužbe više neće primati, nego koji što kaže na koga, on valja onde da čeka dok se dozove onaj na kojega on govori, da se suoče. Koji u suđenju, bio senator ili kapetan ili perjanik, uzme od koga jednu paru mita, odmah ću ga isterati iz službe, i nek se ne nada da će igda više u nju biti primljen..."
Nažalost, ovih zaista progresivnih i demokratskih ideja i nadzora ponajmanje se u svojoj vladavini pridržavao sam knjaz Danilo, a pogotovu njegova desna ruka, brat vojvoda Mirko.
