Vitez i junak, ili ubica dece? (7): Zbog knjeginje je i glave skidao
Može u trenutku izgledati nepravedno ako se sva zlodela knjaza Danila obese o vrat i njegovom bratu, velikom vojvodi Mirku, ali nema nikakve sumnje da je on, kao stariji, imao na njega veliki, pa i presudni uticaj, i da je, svakako, i to je takođe nesumnjivo, kako je revnosno izvršavao sve njegove naredbe i ugađao njegovoj pakosnoj pizmi i zlovolji, da je hteo mogao i sprečiti mnoga od tih zločinstava.
Poznata je, na primer, priča o Tuku Šćepanovu Maksimoviću iz Župe nikšićke, glasovitom junaku i vitezu, koji je, uz to, i svojim stasom i lepotom zaslužio da ga, upravo po nagovoru vojvode Mirka i još nekih viđenih glavara (Novice Cerovića, recimo), knjaz Danilo pozove u svatove kad se 1855. godine ženio Tršćankom Darinkom Kvekić. Nevesti je zapeo za oko zorni i stasiti momak, ali ga je to glave koštalo.
Dovoljno je bilo to što je knjeginja Darinka u nekoj prilici posle svadbe rekla da od Tuka nije bilo lepšeg svata pa da mu njen ljubomorni i zbog nedostatka fizičke lepote iskompleksirani muž, uz podršku zloćudnog brata, namesti priču i odrubi glavu - tobož zbog uvrede knjeginje.
Slavno ime
Vrhunac ipak predstavlja sudbina Stevana Perovića Cuce, brata od tetke knjaza Danila i vojvode Mirka, sina Njegoševe sestre Marije.
One iste godine kada je mlađani Rade Tomov seo na vladičansku stolicu svog velikog strica, Petra Prvog, njegova sestra Marija, udata za serdara Andriju Perovića Cucu, rodila je sina. Marija je bila pod manom, imala jednu nogu kraću, i svi su zamerali i prigovarali serdaru Andriji da se njome oženio samo zato što je od vladarske kuće, ali ih je Marija ućutkala plemenitošću, mudrošću i dobrotom. Još kad mu je rodila naslednika, u glasitu serdarovu kuću se vratila i radost i prijatelji.
Dali mu ime Stevan po Njegoševoj želji. Još dok je Marija bila u drugom stanju brat joj rekao da će sestriću, ako bude muško, dati ime Stevan - neka se spomene ime slavnog srpskog vladara Stevana Nemanje.
Pogubljen na šenluku
Knjaževa ljubomora i zavidljivost glavu je izgleda skinula i još jednom lepotanu koji se previše približio knjeginji Darinki, iako nema sigurnih podataka da je pritom zaista prekoračio granicu normalnih prijateljskih odnosa.
Stasiti Savo Đurašković, jedan od najlepših izdanaka ove glasite crnogorske porodice i soja ljudi, koji su se uvek izdvajali po lepoti i otmenosti, uz to još i bogat, postao je za svoju nesreću rado viđen gost na cetinjskom dvoru.
Zavoleo ga je, po prilici, i knjaz Danilo, ali mnogo više knjeginja Darinka, dotle da ih je on gotovo redovno pratio kad bi sa Cetinja silazili na odmor na Rijeku Crnojevića ili u Boku Kotorsku. Kako je vreme odmicalo, u knjazu je izgleda sve više plamtela sumnja da Đuraškoviću nije samo do druženja sa gospodarom i njegovom ženom, do zabava i kockanja.
Kad je 1857. godine knjaz Danilo sa suprugom krenuo u državničku misiju u Pariz, narod ga je, po običaju, pratio do izlaza iz varoši, a većina glavara i do samog broda u Kotoru. Na ispraćaju se, dakako, zatekao i Savo Đurašković koji je tog dana poginuo pred Biljardom. Navodno, neko ga je slučajno i nehotice ubio, šenlučeći s prozora od Biljarde i ispraćajući gospodara na put.
Radoš Ljušić, međutim, tvrdi da su Đuraškovićevi rođaci i prijatelji posle nedvosmisleno utvrdili da je pucano iz neposredne blizine, jer je dolama oko rupe na plećima koju je napravilo zrno iz kubure bila opaljena barutom, a Simo Popović na osnovu toga bez uvijanja zaključuje da je Savo Đurašković "poginuo po naredbi knjaza Danila", što se, naravno, nije moglo desiti bez znanja njegovog brata i njegovog udela u organizaciji atentata.
Osveta do Carigrada
A Stevan se, videlo se to od najranijih dana, i lepotom i bistrinom vrgao upravo na ujaka. Ujak mu bio i prvi učitelj. Doveo ga kod sebe na Cetinje i tu pod Orlovim kršem uveo u čudesni svet knjige i probudio u njemu pesničku žicu. Privučen oficirskim pozivom, upisuje se na vojnu školu.
Školovanje mu prekida glas o Njegoševoj smrti i on se odmah, oktobra 1851. godine, vraća na Cetinje i bez predomišljanja staje uz ujaka Pera Tomova. Bio je to prvi sukob Stevana Perovića Cuce sa budućim crnogorskim knjazom, jer se, podržavajući ujaka Pera, uhvatio u kolo Danilovih ljutih neprijatelja kojima on to nikada nije oprostio, niti se sa njima pomirio.
Viteštvo majke Marije
U narodnom predanju je, inače, sačuvana priča kako su, navodno, posle Grahovske bitke, teško ranjenog popa Joka Kusovca, naneli preko Trešnjeva, pored kuće serdara Andrije, oca Stevana Perovića Cuce, i kako ih je tom prilikom Stevanova majka Marija svratila na konak. Ona je prepoznala ubicu svog sina, znala da vida krvnika, ali je stisla srce i svu noć ga negovala i bdela nad njim, poštujući, po viteškim zakonima, ratnika koji se vraća sa bojnog polja i nosi rane zadobijene u borbi za slobodu roda i otadžbine. On je bio u bunilu i tek sutradan je shvatio da je noć proveo u Stevanovoj kući, u krevetu pobratima kojeg je onako podmuklo ubio u Carigradu. A kad je majka Marija umrla, zbog tog viteštva i drugih dobročinstava, sahranjena je, mimo običaja i kanona, u crkvi na Trešnjevu.
Do kraja života knjaz Danilo je bio ljubomoran na Stevanovu i fizičku i duhovnu lepotu i učenost i od njega zazirao kao od potencijalnog pretendenta na crnogorski tron, a tu ljubomoru je, po prilici stalno podrivao i vojvoda Mirko.
Uviđajući opasnost, Stevan je napustio Crnu Goru i preko Kotora, Dubrovnika i Beča dospeo u Carigrad, bežeći i slučajno izbegavajući smrt od plaćenih ubica koje su organizovali i za njim slali knjaz Danilo i vojvoda Mirko.Tako sve do 10. juna 1857. godine kada je u večernjim satima pao na kaldrmi carigradskog trga Bair bujukderski kao žrtva atentata u kojemu su učestvovali njegov pobratim, pop Joko Kusovac i izvesni Andrija Smokovac.
