Vitez i junak, ili ubica dece? (15): Knjaz Turcima poklonio Kuče
Od svega što je knjaz Danilo učinio u svojoj kratkovekoj, burnoj vladavini, izuzimajući veliku pobedu nad Turcima na Grahovu, najviše pažnje i reagovanja, i u političkim krugovima širom Evrope i u javnosti uopšte, izazvala je upravo pohara Kuča.
Podaci o žrtvama i zlodelima su, razumljivo, različiti i bitno se razlikuju oni koji su zvanično saopšteni sa crnogorskog dvora od gotovo svih ostalih, posebno od onih koje je saopštio Marko Miljanov.
Vitez i junak, ili ubica dece?
1. Gledaću da se proslavim zlom...
2. Surova osveta Đuraškovićima
Tragedija bratstva Kadića
Doda li se ovome da je pohara i seča u Kučima trajala dva dana, jasno je da se Marko Miljanov ipak najviše približio istini o broju žrtava i da padaju u vodu svi ovovremeni pokušaji njihovog minimiziranja, dotle da ima kvaziistoričara koji tvrde da se pohara nije ni desila. A sve, naravno, s ciljem da se nekako operu krvave ruke knjaza Danila, a naročito njegovog brata Mirka i da bi se nekako opravdalo podizanje velelepnog spomenika ovom krvniku u centru Podgorice.
Među zlodelima koja padaju na dušu knjaza Danila i brata mu Mirka vrhunac svakako predstavlja tragedija bratstva Kadića iz bjelopavlićkog sela Boan, ne samo zato što je greh koji je učinio prema njima crnogorskog gospodara glave koštao. Todor Kadić, sada u to više nema nikakve sumnje, nije, kako su mnogi hroničari i istoričari dugo, a naročito poslednjih deceniju-dve dokazivali, bio marioneta u rukama velikih sila, odnosno onih koji su radili na tome da uklone neposlušnog i svojeglavog crnogorskog knjaza.
Oni, istini za volju, nisu bili ožalošćeni, niti su spustili zastave na pola koplja tog poslednjeg julskog dana 1860. godine kad su čuli da Kadić nije promašio na kotorskoj rivi, ali on to sigurno nije učinio ni za pare ni za bilo čije druge interese.
Spevao telegram bratu
Poznato je da je knjaz Danilo, citirajući izveštaj glavnokomandujućeg ove neslavne operacije crnogorske vojske, svog brata, vojvode Mirka, priznao da je u Kučima bilo 50 žrtava. Malo je, međutim, poznato da je vojvoda Mirko brzojav iz Kuča, upućen bratu-gospodaru, sročio u desetercu! Pronašao ga je i u celini objavio - ko bi drugi nego znameniti i uporni istraživač Dušan Vuksan: "Pozdravljam te, dragi Gospodaru; Bogu fala i Petru svetome, krenuh jutros u zoru bijelu i razredih tvoje
sokolove; što smo kćeli, to smo učinjeli i 50 glavah okinuli, a drugije nije poginulo, do dva druga te dosta rđava. Do 7 ura sve fatam..."
Todor Kadić je bio vuk samotnjak, do srca uvređeni ponosni čovek. On ni svom gospodaru nije mogao oprostiti uvredu i sramotu koju mu je nanio kad je u Ostrogu obeščastio njegovu sestru Danicu, mladu nevjestu popa Puniše Pavićevića. Todor je, kao za ono vrijeme školovan čovek, tada bio neki činovnik na dvoru na Cetinju.
Knjaz Danilo ga je jednog dana pozvao i zatražio od njega da ubije zeta, popa Punišu. On je to odbio, ali je u toku noći morao da beži sa Cetinja i skloni se u turski Spuž. Tamo se uskoro obreo i pop Puniša Pavićević, koji je slučajno saznao da je osuđen na smrt i na vreme umakao knjaževim perjanicima-dželatima.
Tako počinje potucanje i bežanija zeta i šuraka pred stalnim poterama knjaza Danila i vojvode Mirka. Stanili su se čak u Carigrad i tek tu uspeli da neko vreme zametu tragove i skrase se pod lažnim imenima.
Povremeno su dolazili kod crnogorskog konzula Mišana Martinovića, šuraka vojvode Mirka, da bi se obavestili o stanju i novostima iz Crne Gore. Tu su jednog dana saznali da je knjaz Danilo na silu doveo na Cetinje Todorovu sestru, odnosno Punišinu ženu Danicu, i preudao je za konzulovog mlađeg brata Kićuna Stevanova Martinovića. Odmah potom Todor je uvrebao priliku i za osvetu ubio crnogorskog konzula.
Besmisleni pokolj
U ovoj sumornoj i gotovo neverovatnoj priči, sve izgleda još čudovišnije ako se zna šta se sa Kučima zbivalo posle pohara koje je preduzimao samovoljni gospodar ispod Orlova krša. Sve ukazuje da u ovom slučaju nije bila u pitanju nikakva "državna politika", kako neki u novije vreme grlato pokušavaju dokazati, da u tome nije bilo nikakvog "višeg" interesa Crne Gore, već zloba i pizma uskogrudog i pakošću opterećenog i otrovanog tadašnjeg crnogorskog gospodara i njegovog zloćudnog brata. Jer, uprkos tolikoj nevinoj krvi, prolivenoj, navodno, radi pripajanja Kuča Crnoj Gori, knjaz Danilo je, samo dve godine kasnije, mirno popustio pred zahtevom velikih sila i bez zrna baruta i kapi krvi dopustio da Kuči ostanu u granicama Turske.
Udri Kuča na Božju veru
Zanimljiva su razmatranja Marka Miljanova otkud takva surovost i nemilosrdnost koju je crnogorska vojska ispoljila u pohari Kuča, kako je i po čijem naređenju počinjeno toliko bedušnih zločina, da li je sve to naredio knjaz Danilo ili je ipak još jednom do izražaja došla i oholost i bezdušnost njegovog brata, vojvode Mirka: "U prvi ma' mislilo se da je crnogorska vojska učinjela onolika zla bez zapovijedi starijega, ka neznanija kakva, jer se nije moglo vjerovati svojijema očima i razumu, dok se nije viđelo koliko je vojvoda Mirko s tijem zadovoljan. Počem mu se nije moglo poznat, kad je na Moraču bio, da će pomislit što rđavo, no ka da je u svoju kuću odio, narod je nagađao š čega učini ovo. Jedni su jedno govorili, a drugi drugo, ali se brzo znade da je knjaz Danilo naredio da tako budne, i vojvoda Mirko nije mogao da ne izvrši naredbu, pa i da nije želio. Istina, mogao je da ne učini cio ovaj ibret i kastig, ali naređeno mu jest bilo. Ovo su posvjedočili glavari brcki i crnogorski, koreći sami sebe zašto puštiše da se ono zlo učini, čujući da narod zavidi onijema koji odbraniše, a kori i kune one koji zlo činješe. Kapetan cetinjski stari Lazo Puranov, Stefan i Mašan Perkov, Vido Bošković, pop Risto Piletić, Vule Nikolin, Sula Radović i mnogi starci ove vrste koji se nijesu budućnosti bojali, niti se stepenu i ordenu nadali, do onome velikome krstu koji će ih s ovoga svijeta propratiti - smijahu govoriti da je knjaz Danilo naredio 'i đeca u kolijevke da se kolju' i da je reka: 'Udri Kuča na božju vjeru, ako ga drugačije ufatit ne moš.'"
