Vitez i junak, ili ubica dece? (14): Ko zlo čini, zlo i dočeka
Nastavljajući svoje kazivanje o pohari Kuča, o tome ko se kako ponašao u toj sramotnoj i surovoj odmazdi nad golorukim i nedužnim narodom, Marko Miljanov ističe da je i među Cetinjanima bilo i onih koji su činili zla, ali i onih koji su branili, "a njiov vojvoda Marko Martinović odlikova se grabnjom, ma nije sjeka".
Kazna pala na sinove
Najviše su zla i bezboštine pokazali u Kučima jedan deo Crmničke nahije i Vražegrmci iz Bjelopavlića, te ih je narod kleo i pljuvao pa i oni posle pristaše da sami sebe pljuju i obličavaju, koreći sebe i kajući se, pošto videše kakav Božji kastig (kazna) na nji pade, da ih sad narod žali, iako ih je pre proklinjao, piše Miljanov.
"Tako, nekojemu su oči ispale, nekojemu ruke se osušile, neki se razguba te se ne miješa u čeljad, nekojemu đeca pomrla, nekojemu se poboljela, a nekome istražila. I sami zločinci, a ne samo narod, nabrajaju šta je ko činio i što dočekuje. Pop Jovo Vojvodić iz Gluvoga Dola govoraše:
- Neće od naše kuće traga ostajat, zašto je moj brat pop Mijailo najprvi počeo klat đecu u kolijevke, pa sad nema njega ni od njega nikoga, no mu je pusta kuća zatvorena. I ja sam ima tri-četiri đetića, sad nije do jedno živo, i njemu se ne nadam da će živjet, no će mi se trag iskopat, ka svijema zločincima i bezbožnicima.
"Junaštvo" Đura Kusovca
Ceklinsko pleme ima koji je što drmnuo, a uopšte su Kuče žalili i štedeli, kaže Marko Miljanov u svojim zapisima o zlotvorima i zlotvorstvima počinjenim u Kučima u leto 1856. godine.
"Ljubotinjani neki su zlo činjeli, a višina branili, no njin vojvoda, pop Đuro Kusovac, koji je bio prvi do vojvode Mirka, pokaza je junašto na jednog siromaa iz sela Živkovića, imenom Joko Durov, kojega ne bi iz kupusa izagna, što je ona riječ. On bijaše doša vojvodi Mirku da se požali na Drekaloviće kako ga biju, zašto je od nejaka brastva. Pop Đuro mu reče: - Primakni glavu da vidim jesu li te bili, ali lažeš vojvodu Mirka. On je saga glavu da pokaže rane, a pop Đuro mu je otkide jednijem maom, govoreći: - Neće te više bit! Pop Đura je narod kleo i ukleo: nikoga mu u pustu kuću nema, do njegova stara popadija, đe pjeva uz gusle, i s tijem se u jadu svome razgovara."
Marko Perazić pita je Neška Dupiljanina:
- Kako si, Neško? Odavno te nijesam gleda. Neško mu je odgovorio:
- Ja nikako, Marko, no mi se steče ono, kad mi reče da ne zakoljem ono dijete, e ću Bogu platit: Ja ne posluša, no ga zakla, i Bogu plati: tri sam sina ima, jednoga mi izjela zmija, jedan mi se udavio u vodu, a jedan mi se raspa od bolesti na postelju: sad nijednog nemam živoga. Mala što sam ima i š njim živio, sve mi se je pogubilo i Bog mi je sve moje nagrdio. Marko, ožalošćen, reče:
- Nemo sam sebe tako ubijat, može bit da je to Božja sudbina.
Neško reče:
- Nije to Božja sudbina, no je to đavolja sudbina koja nagna mene i druge da koljemo đecu u kolijevke i starce, te ne Bog nagrdi, mene i druge koji smo to činjeli te se kaliježi narod s nama.
Marko reče: - Ne kaliježi se narod no ve žali.
Neško: - Nema pravo niko da nas žali, zgriješio bi Bogu ko bi nas
žalio.
Vitez i junak, ili ubica dece?
(1): Gledaću da se proslavim zlom...
(2): Surova osveta Đuraškovićima
(6): Za Bjelopavliće oganj i otrov
(7): Zbog knjeginje je i glave skidao
(8): Samo jednom mu se suprotstavio
(12): Ima vlasti, ali nema časti
I sveci se prevare
Jedan Ljubotinjanin zapita Đoka Punišina, Kuča, odakle je, i kad mu on kaza da je iz Oraova, upita ga:
- A je li sad oni dub kod ubla blizu sela? Kad mu Đoko kaza da jest, on mu reče: - Pod oni dub zakla je dijete u kolijevku jedan naš, eto ga slijep od oba oka, a ruke osušene. - Za tijem mu je nabraja po sela i plemena što se je kome dogodilo, a slijepac, čujući što mu priča, reče:
- Neka, bogu fala, e sam ja i drugi ovo dočekali, dadosmo primjer
narodu.
Zdravi mu reče: - Vas žali narod da vi može što pomoć. Slijepi:
- Ne zaslužujemo Bogu ni ljudima da nas žale. Zdravi: - E, jadan,
zaslužuje svatko da se žali: i sveti su se varali, pa se i vi prevariste, no će Bog oprostiti onoga što se kaje. Slijepac malo okrijepljen, reče: - Može Bog da ni ove muke što olakša za oni svijet, a za ovi nemamo što tražit.
- Kapetan Pavić Perazić govoraše: - Bogme, vi, Kuči, one godine, platiste od nas što nije prije bilo, a mi platismo od Boga, da se ne čuje da je ko Bogu tako plaća, pa je nabraja s družinom što je ko platio Bogu."
Sutra - Vitez i junak, ili ubica dece? (15): Knajz Turcima poklonio Kuče
Spomenik pokajanja u Krnjicama
Naspram stravične anateme koja je nakon pohare Kuča pala na Crmničane kao vinovnike najvećih zločina, valja istaći da su Krnjičani, hrabri ratnici iz ovog crmničkog sela sa obale Skadarskog jezera, jedne od najisturenijih i najtvrđih crnogorskih busija na granici prema Albaniji, odnosno tada prema Skadru i turskoj sili, odbili da uopšte stupe u vojsku knjaza Danila i učestvuju u pokolju Kuča. Kuči im to nikada nisu zaboravili: "Zbog izuzetne hrabrosti, odbijanjem da učestvuju u drugoj pohari Kuča pod komandom vojvode Mirka Petrovića, a po naredbi knjaza Danila, kada su u Kučima posječene 243 muške glave, od đece u
kolijevci do staraca i bonika, jer ne htjedoše plaćati porez Cetinju, kao ni nikada ranije Turcima, odajemo zahvalnost žiteljima prijezerskog sela Krnjice u slobodarskoj Crmnici, proslavljenim borcima za slobodu i pobjednicima mnogih bitaka", piše na specijalnoj povelji kojom su Kuči odali zahvalnost, na kojoj su ispisani i stihovi nepoznatog kučkog narodnog pevača, posvećeni Krnjičanima, a koji se, opisujući poharu, završavaju stihovima: "Tu junaka bješe sa svih strana, samo ne bi braće Krnjičana!"