Osam vekova srpske krune (12): Prvi župan široke ruke

Ranijih godina bi vizantijski car Manojlo Komnin sam poveo vojsku u Rašku i kaznio svaku neposlušnost srpskih velmoža, a svojih vazala.

commons.wikimedia.org/Pavle Marjanovic

Prvo središte srpskog pravoslavlja: Crkva Petra i Pavla u Raškoj sa freskom Svetog Save

Sada on nema više ni mladosti, ni volje za marširanje po divljim gudurama koje mu nisu donele nikakvu slavu, nego samo glavobolje. Raškom županu Tihomiru će poslati pomoć u borbi protiv brata Nemanje, ali ovaj pohod neće voditi.

Dva moćna oruđa

Tihomir se, bežeći sa poprišta te sudbonosne bitke, kod Pantina 1168. godine, udavio u reci Sitnici. Vizantijski najamnici, veli hroničar Domentijan, "jedni padoše od oružja, a druge silom povedoše", dok su se Rašani koji su bili na poraženoj strani, međusobno optuživali za poraz: "I sami među sobom učinivši borbu, sa stidom i bezdelni budući vraćahu se svako svojoj kući." Bitka za presto Raške je okončana.

Naredni događaji će pokazati da je novi župan, Stefan Nemanja, i te kako znao šta je trebalo raditi ne samo da bi osvojio vlast, nego, što je važnije, i kako da je zadrži.

Srbi su u to vreme živeli u dve zemlje, od kojih je jedna, Zeta, bila pod uticajem rimokatolika. Do bitke kod Pantina cela srpska ideja o državnosti svodila se na odbacivanje vazalstva Vizantiji. To je želeo i Nemanja, ali je njemu prvom palo na um da rascepkane srpske zemlje i nemaju mnogo izgleda na uspeh. Valjalo je ujediniti se.

Prvi korak u toj, glavnoj Nemanjinoj zamisli, bio je da najpre sve u Raškoj preuzme u svoje ruke, potom da obogati zemlju kako trgovinom, tako i novim pravoslavnim stanovništvom. I jedno i drugo našao je u Zeti. Pomoću nje bi izašao na more, tada jedno od glavnih saobraćajnica sa Evropom.

Ipak, Nemanja je pogled najviše bacao ka istoku, naročito ka vizantijskim oblastima koje su nekada bile pod bugarskim carstvom. Tu politiku širenja na račun Vizantije preuzeće i njegovi naslednici Nemanjići.

Jedno oruđe u ekspanziji bila je diplomatija kratkoročnih saveza koja je obeležila vladavinu Stefana Nemanje - povezivati se sa svima koji mogu da pomognu u ostvarivanju nekog cilja, i raskidati te veze kad više nisu potrebne. Jedino sa Ugarskom je do kraja života ostao u nepomućenim odnosima.

Drugo snažno oruđe video je u religiji. Nikada ranije pravoslavna crkva nije imala župana tako široke ruke. Sedište raškog episkopa, manastir apostola Petra i Pavla, pretvoreno je u središte pravoslavlja, a grad Ras postaje sve značajniji u ulozi prestonice. Gradeći neumorno crkve i manastire, Stefan Nemanja je prvi povezao srpsku državu sa crkvom, i učinio ih nerazdvojnim za mnoge vekove.

Kada je Manojlo Komnin zbog nekih sporova sa Venecijom 1171. naredio da se uhapse svi mletački trgovci u njegovoj carevini, Nemanja je video priliku da se umeša i krene put ujedinjenja sa Zetom.

Mlečani u Primorju počeli su živu akciju protiv Grka. Nemanja želi da im se pridruži, i to baš u primorju, posebno na umu imajući zauzimanje Kotora. Mletačka flota se organizovala na brzu ruku. Vođena samim duždom Vitaleom Mikijelijem, sa 120 lađa krenula je prema istoku i pokorila usput Trogir i Dubrovnik.

Nemanja je za to vreme, u sporazumu sa Mađarima, jednu vojsku uputio u moravsku dolinu kako bi ugrozio saobraćaj između Niša i Beograda, a druga je trebalo da krene ka Dalmaciji.

Silne trupe na Nemanju

Hilandarski monah i pisac Domentijan u 13. veku opisuje trupe koje je Manojlo poslao na Nemanju: "A oni nadajući se na svoju silu, sabraše množinu naroda: Grke, Furke, Turke i mnogu silu drugih naroda, i tako žureći se sa mnogo silom, uđoše u zemlju Svetoga do mesta zvanog Pantin." Bili su to najamnici, uglavnom prvoklasni.

Nemanju nije iznenadio ovako golem vizantijski odgovor, a slutio je i to da Manojlo možda poslednji put pomaže Tihomiru. Nemanjina vojska je bila slabija, ali se sada igralo na sve ili ništa. Brata je dočekao kod Pantina na Kosovu, rešen da ga uništi, ili da pogine.

Sudeći prema Domentijanu koji beleži da se Nemanja pred bitku obratio svojim vojnicima rečima: "Kao što mene vidite, takođe i vi činite", on je stao u prve borbene redove. Jedino tako je mogao da spreči da mu se vojska razbeži kada ugleda neprijateljsku silu.

Sin Nemanjin, Stefan Prvovenčani, o ovom sudbonosnom sukobu kod Pantina izveštava kratko: "Sutradan odmah stekoše se na bitku snažnu i silnu. Božjom pomoću i svetoga i preslavnog mučenika Hristova Đorđa pobedi neprijatelje svoje, inoplemene narode, i padoše od oružja svi, i nestade im pomena sa zemlje."

SUTRA: Osam vekova srpske krune (13): Bogumili prete pravoslavlju