Osam vekova srpske krune (10): Zavist braće Zavidovića
Iako je u žitiju Savinom nazivan mladićem i junošom, Nemanja je u vreme ključnog susreta sa vizantijskim carom Manojlom Komninom već bio oženjen plemkinjom Anom i bio na pragu 40. godine života. Mogao je da se pohvali značajnim ratnim i političkim iskustvom.
Vizantijski car ga je verovatno ocenio kao čoveka častohlepnog i ambicioznog toliko da je mogao da ga okrene na otimanje srpskog prestola, i tu je bio u pravu. Ali, prevario se u računu da će sa Nemanjom, ako zasedne na presto, moći da upravlja kao i sa dotadašnjim županima Raške, na vernost iznuđenu silom ili poklonima. Car je mislio da iskoristi Nemanju, ali je na kraju Nemanja iskoristio njega.
Osam vekova srpske krune:
Brata gurnuli na granicu
Najveći uticaj u Raškoj među sinovima Zavidinim imao je najstariji, Tihomir. Njegova moć je bila velika i pre nego što ga je, oko 1165. godine, car Manojlo odabrao za novog velikog župana.
Stracimir je upravljao oblastima oko Zapadne Morave, a Miroslav Zahumljem, u današnjoj Hercegovini, i Polimljem, u Crnoj Gori. Stolovao je u Stonu i bio oženjen sestrom bosanskog bana Kulina. Nikome se nije dopao uspon najmlađeg brata. Nemanja ne samo što je trebalo da im bude potčinjen, kao najmlađi, nego su mu dali i najtežu zemlju za upravljanje, divlju oblast koja je bila prva na udaru svaki put kada bi Raška bila napadnuta.
Ali, ispostavilo se da je brat, koji je gurnut na dno hijerarhije, upravo zbog oblasti koju niko drugi nije hteo, odjednom postao štićenik samog cara. Jedini među njima dobija i titulu carigradskog dvora, što je bila važna prednost u borbi za vlast.
Braća Zavidovići su to dobro znali. A Manojlo je znao da će starija braća učiniti sve što je potrebno da najmlađeg nateraju na poslušost. Ako je potrebno, i silom, jer raška tradicija nalaže da se najpre klekne pred velikim županom, pa tek onda pred vizantijskim carem. Upravo je Manojlo to hteo. Stvorio je razdor među raškom gospodom koja će se sada više baviti međusobnim razmiricama nego novim ratom za nezavisnost.
Čak i ako bi se pobunili, car je računao da Nemanja neće smeti da se odrekne vernosti Carigradu, a i on je uredno ispunjavao vazalske obaveze. To potvrđuje njegov sin i biograf Stefan Prvovenčani: "Jer, iako ovoga Svetoga ljubljaše car, i on gledaše carske ljubavi, srce se njegovo raspaljivaše". Car se nimalo nije plašio da bi srpska braća mogla da se udruže i nastupe jedinstveno. Nemanja je na svojim posedima počeo da vodi sasvim nezavisnu politiku od one koja se vodila u ostatku Raške i bila je sasvim vezana za Vizantiju. Takođe odbija da sarađuje sa braćom, što je moralo da dovede do žestokih sukoba.
Omrznut od porodice
Opšte nepoverenje i progoni čak i među najrođenijima postali su tradicija u raškim porodicama: "Sablažnjivi prizori otimanja o vlast bili su na dnevnom redu", primećuje istoričar Vladimir Ćorović. "Njima je bio zaražen i sam Nemanja. Ambiciozan i bez mnogo obzira, on je hteo da preskoči stariju braću. Njegov sin biograf (Sava) ne krije, da je radi toga bio omrznut od braće i da je izazvao njihov otpor."
Hram od ljubavi
Ali, Prvovenčani sve to ne pominje, nego svađu ogrće u verske razloge i rabote Nečastivog: da je Nemanja krenuo da gradi zadužbine, i da to nije bilo po volji ostalim Zavidovićima: "I opet ovaj naš gospodin sveti, ne mogući zaustaviti srca svoga, raspaljen Hristovom ljubavlju, poče zidati hram svetoga arhijereja i čudotvorca oca Nikole, blizu Svete Bogorodice, tik na ušću reke Banjske... i dok je zidao hram svetog čudotvorca i brzoga u bedama pomoćnika Nikolaja, opet braća njegova, podsticanjem đavoljim i zlom revnošću i ljutim gnevom obuzeta, dođoše da ožaloste Svetoga, govoreći: - Šta radiš to, ne dogovoriv se o tome s nama, što ti ne liči da radiš?
A on, pogledav na njih s krotošću i s osmehom oko usana, govoraše: - Braćo moja draga, kako smo jednorodni, neka ne bude na gnev ovo delo moje, koje počeh u Gospodu i dovrših ga. Ja ga svrših, pa, ako je dobro, neka je meni, a ako je zlo, neka opet bude meni".
Zakleh se jezikom, a ne srcem
U vreme Nemanjinog uspona, u Srbiji se ponovo javlja župan Desa. Istoričar Vladimir Ćorović kaže da se ne zna kako je uspeo da se izbavi iz carigradske tamnice, da li sa carevom dozvolom ili kao begunac. Ali čim se vratio u otadžbinu on se ponovo okrenuo protiv Vizantije. Ipak, Desi je sada bilo dovoljno da čuje da se Manojlo sprema na njega, pa da se prepadne i zamoli ga za prijem i milost. Manojlo, koji je imao mnoge trenutke lakomislenosti, i ovoga puta mu je oprostio. Desinu novu zakletvu na vernost koju ovaj i nije mislio da održi, primetio je i opisao jedan grčki hroničar: "Zakleh se jezikom, ali srce osta bez zakletve." Nemanja se u to vreme još nije isticao, a svakako je bilo na strani Manojlovoj. Iz tog vremena su njegove zadužbine u Kuršumliji, Sveti Nikola i Bogorodičin manastir.
Sutra - Osam vekova srpske krune (11): Rigaše zmija svoju zlobu
