Osam vekova srpske krune (11): Rigaše zmija svoju zlobu
Starijim sinovima Zavidinim nije, naravno, smetala revnosna pobožnost njihovog najmlađeg brata Nemanje u podizanju crkava i manastira, nego to što se zidanjem bogomolja dobija pomoć crkve, bez koje nema pohoda na raški tron.
Nemanjin čuveni odgovor braći "s osmehom oko usana" blizak je istini. Njime je on pokazao ne samo da ih se ne boji, nego da oseća i da se braća plaše njega čim su mu došli na noge. Bio je to konačni raskid među sinovima Zavidinim, jer Nemanja poručuje - svaki uspeh koji mu dođe samo je njegov, a ako stvari krenu po zlu, od braće ne očekuje pomoć.
Osam vekova srpske krune:
Caru dozlogrdili Srbi
Kada je vizantijskom caru Manojlu Komninu naposletku dozlogrdilo da se stalno nateže sa neposlušnim velikim županom Desom, koji je i posle izlaska iz carigradske tamnice nastavio da šuruje sa Mađarima, vratio je Desu u istu tamnicu.
Rat sa Ugarima je 1166. nastavljen njihovim protivnapadom, ali je završen veličanstvenom pobedom Vizantije kod Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice. U trijumfu je učestvovala i srpska vazalna konjica. Na prestolu Raške je u to doba već bio Tihomir Zavidović.
Protivno svim očekivanjima, njega, a ne svog ljubimca Nemanju, odabrao je Manojlo Komnin za velikog župana. Razlozi su ostali nepoznati, kao i to šta je presudilo da Nemanja iznenada i trajno okrene leđa svom moćnom zaštitniku. Istoričar Vladimir Ćorović može samo da zaključi o Nemanji sledeće: "Grčki izvori pominju ga s mržnjom, kao čoveka drska, nezajažljiva i nepouzdana."
Duboki razdor
Pretpostavlja se da se Stefan Nemanja oslobodio tamnice uz pomoć svojih novih saveznika Mađara. Brzina kojom je to učinio pokazuje pre svega da je Raška bila duboko podeljena na pristalice dve strane koji su, svaki za sebe, imali razne razloge za nezadovoljstvo. Takođe je jasno da Tihomir nije imao jaku podršku u svojoj zemlji, a ni u Carigradu.
Baš oko 1167, pri kraju vizantijsko-ugarskih sukoba, u Raškoj naglo izbija pobuna upravo zato što je veliki župan Tihomir caru poslao vojnu pomoć protiv Mađara. Kao jedan od kolovođa, ako ne i organizator, pojavljuje se Stefan Nemanja.
U Carigradu su van sebe od besa. Ne mogu da prihvate da se dojučerašnji verni vazal drznuo i pobunio protiv carevog izbora velikog župana. Zato mora da bude kažnjen.
Osam vekova srpske krune:
Prvovenčani samo navodi kako se buna završila: "I življaše (Nemanja) zahvaljujući Bogu i Presvetoj i Svetome arhijereju i čudotvorcu Nikolaju - dok ne stiže revnost đavolja, i već rigaše zmija svoju zlobu. Jer se dogovoriše s najstarijim od braće njegove, koji je tada vladao ovom srpskom zemljom, i, dozvavši ovoga celomudrenog i svetog muža, uhvatiše ga, i okovaše mu ruke i noge, i vrgoše ga u pećinu kamenitu."
Osveta Carigrada
Nemanjina buna je očigledno predstavljala preveliku opasnost po Tihomira, da ovaj nije mogao sam da je reši. Sazvao je najveće okupljanje raške vlastele do tada, na kojem je, i pored sveg opreza, Nemanja morao da se pojavi. Uhapšen je zajedno sa svojim pristalicama. Istorijska je činjenica da je Tihomir zaista utamničio najmlađeg brata, ali se Nemanja nekako oslobodio i tada krenuo u otvoreni i konačni obračun za raški presto. U to doba je imao blizu 50 godina.
Kucnuo je čas za konačni obračun među srpskim pretendentima na presto. U samoj Raškoj, to je značilo odmeravanje snaga među pristalicama. Tihomir Zavidović se pokazao slabijim. Ali, on je iza leđa imao moćnu Vizantiju koja je smatrala neoprostivom uvredom i sramotom kada se protiv "njenog" velikog župana bilo ko pobuni, a kamoli jedan mali vazal.
Odužio se Svetom Đorđu
Izbavljenje Stefana Nemanje iz tamnice Prvovenčani objašnjava čuvenom legendom: "Dok je tako sedeo u pećini s tugom u umu svom, sa srcem podvižnim, moljaše se Svetome i velikom mučeniku Hristovu i strastotrpcu, i vojniku nepobednom Đorđu... Da me izbaviš sada iz muke ove i od uza koje me stežu, imenom tvojim svetim, da ti poslužim, Sveti, za sve dane života mojega, do poslednjega daha mojega, na koji način bude ugodno visini stradanja tvojega, milošću i milosrđem onoga koji te je proslavio i venčao u svem svetu, Hrista, na sve vekove, amin! Tu strastotrpac Hristov molbu ovoga svetog muža, gospodina mi, i ispuni sve što je prosio u njega, pa ovaj sveti gospodin moj pođe hitno, nimalo ne zadocnev, zidati hram Svetoga i preslavnog i velikog mučenika Hristova, Đorđa, s revnošću i ljubavlju, i svrši ga, prizivajući brzoga svog pomoćnika i, ukrasiv ga svakom lepotom i svima izvrsnim potrebama crkvenim, ustanovi pravilo o črncima, kako će neprestano slaviti Svetoga i u nevoljama zaštitnika, strastotrpca Đorđa." Obećani manastir su Đurđevi stupovi, podignuti na najvišem vrhu iznad reka Raške i Deževe kako bi simbolizovao Nemanjin trijumf.
Sutra - Osam vekova srpske krune (12): Prvi župan široke ruke
