Osam vekova srpske krune (15): Zlo se širi od Carigrada
Iako još u punoj snazi, sa 58 godina umro je 1180. silni Manojlo Komnin, poslednji veliki car Vizantije. Iako mu je vladavina bila puna uspeha, ispostavilo se da su to pre bili nizovi sjajnih vojničkih poduhvata nego dalekovidi državnički planovi.
Već za njegovog života videlo se da Vizantija pati od mnogih nevolja. Sada se zlo u državi razmahalo. Carev sin Aleksije Drugi bio je maloletan, pa je u Carigradu odmah počela bitka za vlast. Na tron je sela careva udovica Marija Antiohijska, a stvarno je vladao njen ljubavnik i Manojlov sinovac Aleksije Komnin.
Osam vekova srpske krune:
Car žedan krvi
Ali, dvor i dalje nije mirovao. "Veštim spletkama i s retkim cinizmom dočepa se prestola Andronik Komnin, rođak Manojlov, čovek velike darovitosti, ali još veće pokvarenosti i svireposti", navodi istoričar Vladimir Ćorović.
"Čim su neprijatelji Vizantije saznali za Manojlovu smrt i za krize u dinastiji, spremiše se da povrate i okaju sve, što su izgubili za Manojlove vlade." Već iste zime Mađari su zauzeli sever Dalmacije.
Na vest da je 1182. Andronik u Carigradu zatočio carevu udovicu, mađarski kralj Bela Treći, nekadašnji Manojlov štićenik, zauzeo je Srem i krenuo na Beograd i Braničevo. Ove tvrđave behu isuviše tvrd orah jer su ih branile iskusne vojskovođe Aleksije Vranas i Andronik Lampardas. A u Carigradu, pokolj Latina koji su podržavali caricu navukao je osvetu i zapadnog sveta.
Evropa je sa užasom primila vest da je Andronik osudio na smrt Mariju pod optužbom za izdaju, i još naterao njenog sina da joj potpiše smrtnu presudu. Uskoro je i carević završio u moru, zadavljen. Njegovu sudbinu su podelili drugi članovi carske kuće. Srpski kralj Stevan Prvovenčani takođe beleži kako u Carigradu "ustade neki ljut car i prolivač krvi".
Strah vlada Vizantijom
Kada je Andronik Komnin postao car, imao je 60 godina. Pre toga je bio namesnik Beograda, Braničeva i Niša. Prošlost mu je bila burna. Bežeći pred Manojlom koji je znao da ovaj želi da ga svrgne, Andronik je dugo boravio u Rusiji, kod galicijskog kneza, potom na islamskim dvorovima u Aziji. Kada se 1182. vratio u Carigrad, digao je bunu i dao da se Aleksije Komnin uhvati i oslepi. Da bi suzbio moć plemstva, zaveo je strahovladu kakvu Vizantija dugo nije imala.
Sada je i Vizantincima jasno da im je vladar lud i žedan krvi. Ubijao je svakog za koga bi iole posumnjao da bi da ga svrgne. Mnogo plemstva se razbežalo po Evropi. Na vest da je Andronik uzeo vlast, Vranas i Lampardas su se posvađali i povukli, prepuštajući Beograd i Braničevo Mađarima i Srbima.
Nemanja se nije odmah okrenuo protiv Vizantije po smrti svog ljutog protivnika Manojla Komnina. Sačekao je da Mađari krenu na dunavske tvrđave, i tek tu im se pridružio.
Osam vekova srpske krune:
Očevi ratni podvizi
Prvovenčani opširno nabraja ratne podvige svog oca: "Jer pođe prečasni Sveti Simeon (Nemanjino ime u monaštvu) sa ugarskim kraljem i dođe do grada, po imenu Sredca (Sofija) i razruši ga i opustoši do kraja.
A kad se ugarski kralj vrati u svoju državu, Sveti, rastav se od njega, otide sa silom svojom na grad Pernik, pa i njega razruši silom svojom i opustoši i grad Stob, i grad Zemlin, i grad Velbužd, i grad Žitomitski, i grad Skoplje, i grad Leški u donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i grad slavni Niš, i grad Svrljig, i grad Ravni (Ćuprija) i grad Kozli.
Te gradove poruši i do kraja temelja ih iskoreni jer ne osta kamen na kamenu koji se ne poruši. I ne podigoše se ni do danas. Zemlje njihove i bogatstva njihova i slavu njihovu priloži bogatstvu i slavi otačastva svoga, i slavi velmoža, i naroda svoga.
Pridodade zemlji otačastva svoga oblast nišavsku do kraja, Lipljan i Moravu, i zvano Vranje, prizrensku oblast i oba Pologa do kraja s međama svojim." Nikada ranije srpska vojska nije tako duboko ušla na područje Vizantije.
Ostvario san o jedinstvu
Nemanja je uspeo da stvori pravu armiju koja je nastupala disciplinovano i sa jasnim planom i ciljem. Prvi put su Srbi naterivali u bekstvo vojnike moćnog carstva trupe i zauzimali njegove tvrđave. Nemanja je osetio da ima odsudnu priliku da ostvari davnašnji san, ujedinjenje srpskih zemalja. Nastavio je vojni pohod i kada su se Ugari povukli posle osvajanja Sredeca. Sve što su osvojili, Srbi su pripojili Raškoj. Prvovenčani nabraja: "Povrati Dioklitiju i Dalmaciju, otačastvo i rođenje svoje, pravu dedovinu svoju, koju je nasiljem držao grčki narod, i gradove u njoj, sazidane od ruku njihovih, tako da se prozvala grčka oblast, a kojima su imena: Danj grad, Sardoniki grad, Drivast, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svač, grad Ulcinj, grad slavni Bar. A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj, koji je i do danas." "Ostale gradove poobara, i poruši, i pretvori slavu njihovu u pustoš, istrebi grčko ime, da se nikako ne pominje ime njihovo u toj oblasti. Narod svoj u njima nepovređen ostavi da služi državi njegovoj, sa strahom, i sa urečenim dankom od Svetoga", navodi Prvovenčani. Borbe su okončane januara 1186. godine.
