Osam vekova srpske krune (15): Zlo se širi od Carigrada
Već za njegovog života videlo se da Vizantija pati od mnogih nevolja. Sada se zlo u državi razmahalo. Carev sin Aleksije Drugi bio je maloletan, pa je u Carigradu odmah počela bitka za vlast. Na tron je sela careva udovica Marija Antiohijska, a stvarno je vladao njen ljubavnik i Manojlov sinovac Aleksije Komnin.
Osam vekova srpske krune:
Car žedan krvi
Ali, dvor i dalje nije mirovao. "Veštim spletkama i s retkim cinizmom dočepa se prestola Andronik Komnin, rođak Manojlov, čovek velike darovitosti, ali još veće pokvarenosti i svireposti", navodi istoričar Vladimir Ćorović.
"Čim su neprijatelji Vizantije saznali za Manojlovu smrt i za krize u dinastiji, spremiše se da povrate i okaju sve, što su izgubili za Manojlove vlade." Već iste zime Mađari su zauzeli sever Dalmacije.
Na vest da je 1182. Andronik u Carigradu zatočio carevu udovicu, mađarski kralj Bela Treći, nekadašnji Manojlov štićenik, zauzeo je Srem i krenuo na Beograd i Braničevo. Ove tvrđave behu isuviše tvrd orah jer su ih branile iskusne vojskovođe Aleksije Vranas i Andronik Lampardas. A u Carigradu, pokolj Latina koji su podržavali caricu navukao je osvetu i zapadnog sveta.
Evropa je sa užasom primila vest da je Andronik osudio na smrt Mariju pod optužbom za izdaju, i još naterao njenog sina da joj potpiše smrtnu presudu. Uskoro je i carević završio u moru, zadavljen. Njegovu sudbinu su podelili drugi članovi carske kuće. Srpski kralj Stevan Prvovenčani takođe beleži kako u Carigradu "ustade neki ljut car i prolivač krvi".
Strah vlada Vizantijom
Kada je Andronik Komnin postao car, imao je 60 godina. Pre toga je bio namesnik Beograda, Braničeva i Niša. Prošlost mu je bila burna. Bežeći pred Manojlom koji je znao da ovaj želi da ga svrgne, Andronik je dugo boravio u Rusiji, kod galicijskog kneza, potom na islamskim dvorovima u Aziji. Kada se 1182. vratio u Carigrad, digao je bunu i dao da se Aleksije Komnin uhvati i oslepi. Da bi suzbio moć plemstva, zaveo je strahovladu kakvu Vizantija dugo nije imala.
Sada je i Vizantincima jasno da im je vladar lud i žedan krvi. Ubijao je svakog za koga bi iole posumnjao da bi da ga svrgne. Mnogo plemstva se razbežalo po Evropi. Na vest da je Andronik uzeo vlast, Vranas i Lampardas su se posvađali i povukli, prepuštajući Beograd i Braničevo Mađarima i Srbima.
Nemanja se nije odmah okrenuo protiv Vizantije po smrti svog ljutog protivnika Manojla Komnina. Sačekao je da Mađari krenu na dunavske tvrđave, i tek tu im se pridružio.
Osam vekova srpske krune:
Očevi ratni podvizi
Prvovenčani opširno nabraja ratne podvige svog oca: "Jer pođe prečasni Sveti Simeon (Nemanjino ime u monaštvu) sa ugarskim kraljem i dođe do grada, po imenu Sredca (Sofija) i razruši ga i opustoši do kraja.
A kad se ugarski kralj vrati u svoju državu, Sveti, rastav se od njega, otide sa silom svojom na grad Pernik, pa i njega razruši silom svojom i opustoši i grad Stob, i grad Zemlin, i grad Velbužd, i grad Žitomitski, i grad Skoplje, i grad Leški u donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i grad slavni Niš, i grad Svrljig, i grad Ravni (Ćuprija) i grad Kozli.
Te gradove poruši i do kraja temelja ih iskoreni jer ne osta kamen na kamenu koji se ne poruši. I ne podigoše se ni do danas. Zemlje njihove i bogatstva njihova i slavu njihovu priloži bogatstvu i slavi otačastva svoga, i slavi velmoža, i naroda svoga.
Pridodade zemlji otačastva svoga oblast nišavsku do kraja, Lipljan i Moravu, i zvano Vranje, prizrensku oblast i oba Pologa do kraja s međama svojim." Nikada ranije srpska vojska nije tako duboko ušla na područje Vizantije.
Ostvario san o jedinstvu
Nemanja je uspeo da stvori pravu armiju koja je nastupala disciplinovano i sa jasnim planom i ciljem. Prvi put su Srbi naterivali u bekstvo vojnike moćnog carstva trupe i zauzimali njegove tvrđave. Nemanja je osetio da ima odsudnu priliku da ostvari davnašnji san, ujedinjenje srpskih zemalja. Nastavio je vojni pohod i kada su se Ugari povukli posle osvajanja Sredeca. Sve što su osvojili, Srbi su pripojili Raškoj. Prvovenčani nabraja: "Povrati Dioklitiju i Dalmaciju, otačastvo i rođenje svoje, pravu dedovinu svoju, koju je nasiljem držao grčki narod, i gradove u njoj, sazidane od ruku njihovih, tako da se prozvala grčka oblast, a kojima su imena: Danj grad, Sardoniki grad, Drivast, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svač, grad Ulcinj, grad slavni Bar. A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj, koji je i do danas." "Ostale gradove poobara, i poruši, i pretvori slavu njihovu u pustoš, istrebi grčko ime, da se nikako ne pominje ime njihovo u toj oblasti. Narod svoj u njima nepovređen ostavi da služi državi njegovoj, sa strahom, i sa urečenim dankom od Svetoga", navodi Prvovenčani. Borbe su okončane januara 1186. godine.