Osam vekova srpske krune (13): Bogumili prete pravoslavlju
Kad je bez muke rešio pitanje s Mađarima, car Manojlo Komnin se okrenu protiv Srba. Mlečani su bili nastradali u istočnim vodama i od njih se nije imalo čemu nadati, navodi istoričar Vladimir Ćorović.
"Uplašen, Nemanja se povuče u planine i otud poruči caru da hoće da se pokori. Kad je razabrao da se može nadati milosti, stigao je pred Manojla gologlav i bosonog, s golim rukama do lakata, s konopcem o vratu, podnoseći caru mač, da s njim uradi što hoće... Pred carem Nemanja je pao ničice i molio za oproštenje. Car se smilovao, ali ga ipak povede sa sobom u Carigrad, da mu ukrasi pobedni trijumf. Visok i naočit, Nemanja je bio od svih primećen, a carigradska publika, kao i njeni pisci, nije štedela s podsmehom na njegov račun."
Osam vekova srpske krune:
Ipak, u pohvalnoj besedi caru arhiepiskopa Jevstatija srpski narod je označen kao "veliki", a Nemanja kao "čuven" ili "slavan".
Religija siromaha
Posle ove teške lekcije srpski vladar više nije pomišljao na otpor Manojlu. Sav se predao sređivanju prilika u svojoj državi. Naročitu je pažnju obratio suzbijanju bogumilske jeresi i jačanju pravoslavlja.
Svi biografi su prikazali Stefana Nemanju kao duboko pobožnog čoveka, a istoričari mu priznaju i versko slobodoumlje kada je reč o katolicima. Međutim, protiv bogumilske jeresi Nemanja se borio nemilosrdno i odlučno. "Njihovom učitelju odrezao je jezik, a sledbenike je čak spaljivao ili naterivao u beg; imanja im je zaplenio, a knjige spalio", nabraja Vladimir Ćorović, oslanjajući se na žitije Nemanjino iz pera njegovog sina Stefana Prvovenčanog.
Bogumili, odbacujući svaku vlast i nasilje, a naročito crkvenu hijerarhiju kao posrednika između vernika i Boga, nisu imali crkve, nego su se molili po kućama, u pećinama, čak i na livadi pod drvetom. Osuđivali su raskoš i sami živeli siromašno, šireći učenje da je sve materijalno u svetu delo đavola. Odbacili su Stari zavet optuživši proroke da su prokletnici, ali su poricali i novozavetni Strašni sud i uskrsnuće jer, prema njima, ljudska duša može da stigne u raj tek kad se očisti postom i molitvom.
Prvenac katolik
Nasuprot Raškoj, u Zeti pravoslavlje nije smelo suviše da se ističe. Katoličanstvo je tamo bilo isuviše ukorenjeno, a Nemanja nije hteo da navali sebi na vrat još jednog moćnog neprijatelja. Zato je radije održavao srdačne veze sa papom. Čak mu je i najstariji sin Vukan bio strastveni katolik.
Bavili su se isključivo zemljoradnjom i zanatima. Druga zanimanja, poput trgovine, bila su im strana, jer su vodila bogaćenju. Živeli su samo na hlebu, vodi, voću i povrću. Mleko, meso i i sir su im bili strogo zabranjeni.
Osam vekova srpske krune:
Otuda su lica bogumila bila uvek bleda, a njihovoj poslovičnoj ispijenosti i ozbiljnosti doprinosila je i skromna odeća, nikad ni sa jednom upadljivom i jarkom bojom. Na čelu im je stajao starešina zvan "đed".
Učenje o anarhiji
U Srbiju su bogumili stigli iz Makedonije, odatle prodrli u Zetu, kojoj su pripadali tada Hum i Trebinje, svuda privlačeći mnogo pristalica, a u prvom redu sirotinje. Suština njihovog učenja bila je zapravo pretnja svakom srednjovekovnom vladaru.
Oni su rušili ugled crkve, a crkva je Nemanji bio glavni stožer nacionalnog i državnog jedinstva. U pravoslavlju je veliki župan video najsnažniju, ako ne i jedinu ideju oko koje je mogao da okupi Rašane i razvije im snažan osećaj odanosti državi koju je počeo da stvara.
Katolika je u Raškoj bilo malo, tako da oni nisu predstavljali opasnost po nacionalno i duhovno jedinstvo naroda i plemstva kao što su to bili sve popularniji bogumili. Smetali su oni Nemanji i zato što su odbijali da učestvuju u javnom životu.
Ne samo što su izbegavali krčme i bilo kakve druge narodne skupove i veselja, nego su propovedali anarhiju, neposluh svakom autoritetu, pa tako i služenju vojske, koja je u Raškoj tada ionako bila isuviše slaba.
Srbi su divlji i bogati
Koliko je Srbima bila omražena Vizantija govori i to da su u Ravnom, današnjoj Ćupriji, u martu 1172. odbili da puste u grad saskog hercega Hajnriha Lava, koji je tuda prolazio na putu ka Svetoj zemlji, iako su na to bili obavezni jer su živeli na čisto vizantijskom tlu. "Srbi su očevidno bili uzbunjeni Nemanjinom akcijom, i nisu hteli da prime saskog kralja kao grčkog prijatelja", objašnjava Vladimir Ćorović. "Nemcima su Srbi, u svojim šumama, izgledali divlji, neobuzdani i suroviji od životinja, sa dosta podmuklosti. Srbi su blizu Ravnog izvršili i jedan neuspeli noćni napad na njihov dobro čuvani tabor. Srbi su, pisao je skoro u isto vreme Viljem Tirski, 'narod neobrazovan, bez svake discipline, stanovnik gora i šuma, nepoznat sa zemljoradnjom. Srbi su bogati domaćom sitnom i krupnom stokom, mlekom, mesom, medom i voskom. Drski i nasrtljivi, oni napadaju susedstvo i ugrožavaju mir."
Sutra - Osam vekova srpske krune (14): Građanski rat zbog jeretika
