Osam vekova srpske krune (9): Carev poljubac za slugu
U doba kada je zatočen veliki župan Desa, a raški presto ostao upražnjen, Zavidin sin Nemanja je uveliko značajna ličnost u zemlji. Još je njegova mladost nagoveštavala da će imati buran život.
Čim je dorastao do "mladićstva", kako kažu njegovi biografi, a to se u srednjem veku smatralo razdobljem od 15 do 22 godine, dobio je upravu nad delom porodičnih poseda. Ta oblast se nalazila na istoku ondašnje Srbije, i u nju su ulazile Podgorica, Ibar i Rasina do Morave.
Susret u Nišu
U svojoj župi započeo je budući osnivač srpske države političko delovanje koje je moralo da prođe mnoge prepreke, ali najpre porodične.
Pročitajte još:
* Osam vekova srpske krune (1): Srbima tron od pape
* Osam vekova srpske krune (2): Zetska igra oko prestola
- Uvek protivni đavo ne prestajaše nanositi napasti Pravednome, i ožalošćavaše ga braćom njegovom - navodi pisac Nemanjinog žitija Stefan Prvovenčani.
Najmlađi Zavidin sin je isprva vodio grkofilsku politiku, računajući da će tako privući pažnju vizantijskog cara.
Bio je u pravu. Susret Stefana Nemanje i Manojla Komnina u Nišu oko 1162. godine opisuje Prvovenčani potanko: "A kad ču bogoljubivi car Manojlo iz Konstantinova grada o izvrsnoj čistoti i smernosti i krotosti ovoga nezlobivog... želeći ga videti, posla po nj... I on, pohitav, dođe k njemu. A kad ga ovaj ugleda, primi ga s carskom ljubavlju i poljubi ga."
Ovako srdačan razgovor najmoćnijeg cara u Evropi, naslednika slavnog Rimskog carstva, sa jednom, još neznatnom figurom u evropskoj politici, potpuno je neuobičajen, i zato mnogo govori.
Time je, pre svega, car hteo da pokaže svima da se gost neće buniti protiv nekog ko ga je tako lepo dočekao.
Ali, Manojlo nije hteo da od raškog vlastelina pravi prisnog prijatelja, nego vernog slugu.
Komninu je bilo dosta lomatanja po raškim bespućima za koje malo ko zna, a koja mu oduzimaju snagu za velika dela, naročito kada se Rašanima pridruže Mađari.
Carev poljubac je, sa druge strane, trebalo Nemanji da vrtoglavo podigne ugled među Rašanima, a to je usluga koja se ne zaboravlja.
Da bi ojačao ponudu, Manojlo "zadiviv se mudrosti ovoga junoše, odlikova ga carskim dostojanstvom i različnim darovima. I, odvojiv mu od svoje zemlje, dade mu zvanu Dubočicu govoreći:- Tebi budi i potomstvu tvojemu po tebi u vekove, ni s kim u zajednici, ni sa mnom, ni sa srodnicima mojim po meni."
Nemanja je dobio titulu "dvorskog sana" i lep komad vizantijske zemlje u oblasti Leskovca. No, njega to ne može da zavara, zna sa kim ima posla.
Vizantinci su nenadmašni u pretvaranju. Nemanji je "pozorište" u Nišu poslužilo da se izdigne iznad braće koja su počela da mu dosađuju, da mu se mešaju u vlast, želeći da ga dovedu u položaj da od njih traži dozvolu za sve.
Sumnjivi trijumf
Sada se Stefan Nemanja vraća iz Niša trijumfalno jer, car ga je dočekao gotovo kao sebi ravnog, čime se nijedan raški knez nije mogao pohvaliti.
To je bilo dovoljno da zamaže oči narodu koji najviše veruje u ono što čuje. I, što je još važnije, na zemlji koju je dobio na "pozajmicu", mogao je da vlada potpuno sam, odgovarajući samo Carigradu, mada je upravo to bila istinska potvrda vazalstva.
Nad Dubočicom on nije dobio nasledno pravo, nego se to imanje vraćalo vlasniku po smrti upravitelja.
Pročitajte još:
* Osam vekova srpske krune (5): Krstaši ojadili grčkog cara
* Osam vekova srpske krune (6): Prizor beše pun strave
Nemanji pomogla igra slučaja
I dan-danas je zagonetka kako je pored mnogo jače braće, izbor carev pao na najmlađeg Zavidinog sina.
Moguće je da je Stefanu Nemanji pomogla igra slučaja. Oblast koju mu je porodica dodelila na upravu bila je na samom rubu Raške.
Nalazila se odmah uz Vizantiju, ali i uz veoma važan put koji vodi ka Dunavu i Mađarskoj.
Carigrad se spremao da opustoši Ugarsku, što se i dogodilo koju godinu kasnije, i uz Grke su išli i vazalski odredi Srba.
Kada bi se Nemanja pobunio, ne bi trajno ugrozio Vizantiju i njene vojne pohode, ali bi napravio dovoljnu štetu koja bi cara zadržavala u osvajačkim planovima preko Balkana.
Bitka na Tari, iako pobedonosna po Manojla, umalo ga nije stajala glave upravo zato što Grci nisu uspeli da stignu dovoljno brzo i na vreme spreče spajanje srpskih i mađarskih trupa.
Car je shvatio da bi radi kontrole balkanskih puteva zato pre morao da ima uz sebe nekog ko drži vlast u krajini, kako su se u Raškoj nazivali pogranični posedi, nego upravnike važnijih, ali unutrašnjih župa.
Verovatno je da bi bilo ko na mestu Nemanjinom bio pozvan pred cara u Niš.
Nemanja je bio taj koji je dobio priliku, i iskoristio ju je tako da caru stvori povoljnu sliku o sebi. A car, iako u srpskoj istoriografiji nazivan lakomislenim, morao je da primeti kod svog novog "štićenika", budućeg samodržca, da Nemanja ne želi da se sa bilo kim dogovara kada upravlja posedima.
Sa zakletvom u Nišu vizantijski car nije stekao samo vernog vazala, nego još i snažnog pretendenta na raški presto. Nemanji je pokazao da mu sada ni naslov velikog župana nije nedostižan, a u isto vreme, svečani doček jednog krajiškog župana trebalo je da i aktuelnog gospodara Raške natera da se dobro zamisli, i potrudi se da očuva carsku milost jer, eto, ima ko da ga zameni.
Grci poharali Srem
Ubrzo po susretu vizantijskog cara sa Nemanjom, Grci su na juriš 1163. uzeli Zemun i poharali Srem, a sa njima su išli i obavezni srpski vazali. Drugi krak vizantijske vojske je bez velikog otpora zauzeo Bosnu i Dalmaciju.
