Osam vekova srpske krune (2): Zetska igra oko prestola
Raška je, za razliku od susedne Zete, u kojoj je zbog primorskog položaja jačao zapadni uticaj, bila okružena neprohodnim planinama i šumama.
One su je dugo branile od nasrtljivaca, pa je ovde živelo uglavnom srpsko stanovništvo. Zato je narod očuvao svoj jezik i običaje, a istočna, pravoslavna crkva imala je isključivi uticaj.
Poprište divljih ambicija
Među Zetom i Raškom su neprestano izbijale pogranične čarke, ali su se ovi sukobi se uglavnom završavali otimanjem stoke i spaljivanjem tuđih useva - sve dok vladari sa obe strane nisu počeli da pokazuju osvajačke namere. Stalna trvenja su tokom vremena učestala i proširila se, da bi dostigla vrhunac posle smrti kralja Bodina, oko 1099. godine. Njega bi nasledio njegov sin prvenac Mihailo, da među zetskim velikašima nije izbio metež u kojem se, bar na prvi pogled, najbolje snašao Bodinov brat Dobroslav. On je uspeo da se dočepa prestola Zete, ali nije umeo i da ga zadrži. Od tada Zeta, koliko-toliko mirna, postaje poprište divljih ambicija oko vlasti.
Da ovog zetskog vladara nije teško oboriti, prvi je shvatio raški župan Vukan. S vojskom mu je upao u državu i osvojio je gotovo bez otpora. Zarobio je Dobroslava, a na njegovo mesto naturio svog čoveka, Kočapara Branisavljevića. On mu je uskoro postao neprijatelj, pa mu je Vukan posle pogibije lako našao zamenu, Vladimira.
Štićenik Vukanu pobrkao račune
Sudbina Zete, pa ni Kočapara, nije bila mnogo bitna Vukanu. On je samo želeo priliku da proširi granice Raške i time dobije odlučujući uticaj u celoj oblasti. Račune mu je, međutim, pobrkao sam "štićenik". Kočopar je nameravao da vlada samostalno, pa su odnosi između zetskog i raškog vlastodršca postali toliko loši, da se u Letopisu popa Dukljanina, jednom od malo očuvanih hronika tog vremena, navodi i ovo: "Potom je Vukan sa Rašanima postavio zasjede Kočaparu da bi ga ubio." Kočapar se pokazao kao jak vladar koji je pokušao da vrati Zeti nekadašnju snagu, i to je hteo da učini zauzimanjem Zahumlja, južnoslovenske kneževine koja je obuhvatala južnu Dalmaciju i delove današnje Bosne i Hercegovine. U jednom od tih pohoda je poginuo, tako da je Vukanu ponovo bio otvoren put ka zetskom prestolu. Na njega je popeo Vladimira, sina najstarijeg Bodinovog brata koji se takođe zvao Vladimir.
Novi zetski kralj se potpuno potčinio raškom županu postavši mu i zet.
Zeta je tako pripojena Raškoj, ali je zato "dvanaest godina živjela u miru", navodi Letopis. Ovakvo stanje trajalo bi i duže da Vukan nije umro i ostavio Vladimira bez moćne podrške. Na pobunu se digao Bodinov sin Đorđe, vođen svojom majkom Jakvintom, normanskom plemkinjom. Đorđeva pobuna je na kraju uspela. Vladimir je naprasno umro, verovatno otrovan, ali se ni njegov naslednik nije nauživao vlasti. Potisnuli su ga plemići Branislavljevići uz pomoć Vizantinaca, a Jakvintu poslali u carigradsku tamnicu. Na presto je došao Grubeša Branislavljević, sada vazal Grka, a Đorđu nije bilo drugog izlaza nego da beži u Rašku.
Kao i Zetu, i Rašku su posle smrti župana Vukana potresale borbe oko vlasti. Rašani su u vojnom pohodu pogubili zetskog vladara Grubešu Branislavljevića. To je iskoristio Đorđe, raški štićenik i sin kralja Bodina, da se vrati na presto. Ali, Đorđe je sada stariji i mudriji. Shvativši da će više postići diplomatijom nego oružjem, ponudio je svojim neprijateljima Branislavljevićima pojedine župe. Neki su prihvatili, drugi su se povukli u Vizantiju, a treći u Rašku, upuštajući se u nove spletke. Njih je Đorđe iskoristio da bi na presto Raške progurao Uroša, svog pulena i sinovca Vukanovog, ali je prethodno sa vojskom morao da ga izbavi iz tamnice. Od tog trenutka počinje povest o Stefanu Nemanji.
Bodina pobedila žena
Kraljica Jakvinta, čiji je brak sa Bodinom bio kruna srpsko-normanskog otpora Vizantiji, ostala je u narodnom sećanju, ali i istorijskom, naročito zahvaljujući popu Dukljaninu, kao veoma zla i opaka žena. Još za života svog muža bila je u stalnim sukobima sa lozom njegovih rođaka Branislavljevića, predviđajući da će oni jednog dana preuzeti presto, a ne njeni sinovi. Letopis joj čak pripisuje pogubljenje rodonačelnika te loze kneza Branislava, i još nekih članove koji je izvršio Bodin: "Kralj Bodin bi pobijeđen od žene kao Irod od Irodijade."
Zavida beži u Ribnicu
Dok se Uroš Prvi nije dočepao vlasti, Raškom je vladao izvesni Zavida, verovatno neki Vukanov rođak, možda čak i sin. Ali, on nije uspeo da se održi pošto su se njegova braća pobunila, što pominje kasnije u žitiju Nemanjinom njegov sin i prvi srpski kralj Stefan Prvovenčani: "Ipak sam slušao da je bio veliki metež u ovoj strani srpske zemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu (ocu Nemanjinom) braća mu zavišću oduzeli zemlju. A on iziđe iz buna njihovih u mesto rođenja svojega, po imenu Dioklitija (Zeta)." Pobegao je, dakle, Zavida, na svoj zetski posed, imanje Ribnica kod današnje Podgorice.
