Srpski mitovi i kultovi (17): Borba za mesto pod Suncem
Veze između različtih naroda, kultura, pojedinih elemenata, kulturnih sistema... U tom je smislu implicitno govoreno i o kompleksnom odnosu svog i tuđeg, o njegovoj uslovnosti i promenljivosti.
Usredsrediću se na primere interakcije odnosa - mi i drugi, svoj i tuđ - do početka organizovane borbe balkanskih naroda za stvaranje samostalnih država.
Sažimanje kultura
Mi i drugi, svoj i tuđ, ja i stranac - posmatram kao neprekidnu interakciju, a primere uzimam iz zajedničkog života naroda koji su u različitim istorijskim razdobljima kraće ili duže boravili na balkanskim prostorima. Problem odnosa mi i drugi, svoj i tuđ do sada je uglavnom posmatran kao uticaj koji jedna kultura u celini, ili u nekom svom delu, vrši na drugu kulturu, odnosno kakvi se sve oblici recepcije tuđeg uočavaju tokom nastojanja da se novostečena iskustva pretoče u kategoriju svoj, da postanu manje-više prirodni činilac onoga što, u određenom kontekstu, nazivamo mi.
Pokušaću da pratim pretvaranje tuđeg u svoje - odnosno promenu odnosa - stranac u ja - pa, iznova - svoj i tuđ, ja i stranac - na balkanskim prostorima. Suočavanje s problemom uticaja drugačije kulture, drugačijeg načina mišljenja, drugačijeg sistema etičkih i estetičkih vrednosti nastaje u procesu socijalizacije, u času kada skupina ljudi, pleme, ili određena etnička grupa dođe do spoznaje o nužnosti socijalizacije, o neophodnosti stupanja u različite komunikacije, odnose sa susedima, od nužnosti oružanih sukoba, preko potrebe za razmenom proizvoda i trgovinom, do sklapanja prijateljskih i bračnih veza. U trenu kada se shvati da se postojanje drugih ne može ni negirati niti zanemarivati, nastupa dug i složen proces različitih interakcija.
Stanarsko pravo
Pridošlice (skupine ljudi, pleme ili etnička grupa) koje u traganju za novim staništem stupaju na prostor u kojem već neko boravi prinuđene su da "sustanarsko" ili "stanarsko" pravo izbore, ne samo silom, već i dugim procesom akulturacije, svojevrsne aklimatizacije, koji se iskazuje i sledom nužnih kompromisa. U početku je to jednostavno "osvešćivanje", spoznaja da pored nas postoje i oni. Šok sučeljavanja sa drugom kulturom, drugačijim načinom mišljenja, inim sistemom vrednosti, prvo pokuša da se reši oružjem. Relativno brzo stiče se saznanje o neminovnosti suživota, o nužnosti prilagođavanja. Pridošlice prihvataju osnovne predstave starosedelaca o prostoru na kome su se obreli prilagođavajući nova saznanja vlastitom iskustvu i kulturnim merilima.
Trgovina, bračne i slične bliske veze čine da se razlika između pridošlica i starosedelaca postepeno smanjuje. Pridošlice, takođe, vrše snažan uticaj na starosedeoce, a budući da se kao "skorojevići" na određenom prostoru osećaju nesigurnim i ugroženim, pokazuju se vitalnijim i kulturno agresivnijim (nije reč o stupnjevima kulture, već o nastojanju izbeglica da sačuvaju vlastitu prepoznatljivost, koju, instinktivno, smatraju ugroženom.
Vila vodi mrtvačko kolo
U trenutku doseljavanja Srba i Južnih Slovena na Balkan, balkanskim prostorima gospodare Vizantinci, ali su još uvek prisutni i ostaci nekadašnjih prastanovnika Balkana, Grka, Tračana, Rimljana, Ilira, Kelta. Svakoji od pomenutih naroda došljacima je stran, sveukupna kultura za došljake je tuđa. Započinje proces prilagođavanja novom staništu (nazivi za rečne tokove, mitska bića i slično).
Od Kelta smo prihvatili i verovanje o jelenu psihoforosu, odnosno o jelenu koji prenosi duše umrlih sa "ovoga" na "onaj" svet. Iz verovanja preuzetog od Kelta nastalo je tzv. ljeljenovo kolo, odnosno mrtvačko kolo - kolo kojim se simbolično obavlja prenos pokojnika iz "onostranog" u "onostrano". Kolovođa mrtvačkog ljeljenovog kola je vila, koja jelena jaše ili, pak, jelena sobom vodi. Vila kao posrednik između svetova postaje, na taj način, i gospodarica čovekove sudbine, osobena suđaja.
Uticaj grčke i rimske religiozne, odnosno mitološke misli na utvrđivanje i oblikovanje sadržaja i semantike obrednih ophoda Južnih Slovena jeste toliki da se van toga konteksta, kako je pokazano, ne mogu valjano ni proučavati, a kamoli razumeti. Posebno su neophodne minuciozne analize kultova Dionisa i Silvana, analize eleusinskih misterija, anesterija, luperkalija, bramlija, itd. Mnoštvo odličnih tekstova o semantici likovnih predstava boga Silvana u Dalmaciji (Mate Suić, Duje Rendić Miočević) pisani su s arheološkog aspekta. Izvanredna studija Miloja Vasića o povezanosti Dionisa i našeg folklora pisana je s brilijantnim poznavanjem arheologije, ali problematičnim, svakako nedovoljnim poznavanjem folklora. Studija Miloša Đurića o eleusinskim misterijama pisana je s nedovoljnim poznavanjem balkanskog folklora. Studije Dragoslava Antonijevića o rumalijama i anesterijama prekinute su, nenadanom smrću autora, u času kad su najavljivale sjajne rezultate.
Kobilje mleko
Prezime kosovskog junaka Miloša (Kobilić, Kobilović, koje je u 18. veku zgroženi Pavle Julinac promenio u prikladnije - Obilić) daleko je od toga da bude pogrdno! Potiče iz suživota sa Avarima. U verovanju onih nekadašnjih prastanovnika Balkana kobilje mleko je bilo na izuzetnoj ceni. Njime su smeli biti zadojeni samo sinovi plemenskih poglavara. Prezime Kobilić upozorava na tzv. plemenito poreklom, dakle, ne na kobilino dete, niti na vanbračno dete, kopile.
Vizantija kao uzor
Uticaj Vizantije na srpsku srednjovekovnu kulturu bio je nesporno veoma veliki, ne samo u slikarstvu, već i književnosti, u filozofiji, u zakonodavstvu. Po ugledu na vizantijski način opisivanja života vladara i crkvenih velikodostojnika, u Srbiji i Bugarskoj su nastale biografije vladara i crkvenih dostojanstvenika. Danas se one iščitavaju kao primeri originalne literature Bugara i Srba.
