Srpski mitovi i kultovi (18): Božuri iznikli iz krvi
Događalo se da su se među narodima interakcije svoj - tuđ i tuđ u svoj učestalo smenjivale, prelazeći jedna u drugu. Krajem četrnaestog veka su Francuzi (Karlo Topija) držali u posedu deo Albanije. Između ostalog, Elbasan i Drač. U Albaniju su doneli i kult Svetoga Denija, zaštitnika Pariza.
Upečatljiva epizoda iz života ovoga svetitelja vezana je za mučeničku smrt. Nakon što mu je odsečena glava, Sveti Deni, obezglavljeni, uzima u ruke odsečenu glavu i upućuje se ka mestu gde želi da bude pogreben. Sticajem okolnosti u oblasti Elbasana u to vreme "živi" popularna lokalna legenda o davnašnjem gospodaru Drača, Jovanu Vladimiru, odnosno Svetom Jovanu Vladimiru.
Obezglavljeni junaci
Sudbine svetitelja su slične. Obojica su doživeli mučeničku smrt, obojica obezglavljeni. Kult Svetog Denija uticao je na lokalni kult Svetog Jovana Vladimira. Znamenita epizoda o ponašanju Svetog Denija nakon što mu je odsečena glava učinila je da se dogradi svetiteljski kult Jovana Vladimira, da se i njemu pripiše kako je uzeo u ruke svoju odsečenu glavu i poneo je ka mestu na kome je želeo da bude sahranjen. Albanci iz okoline Elbasana i Drača negovali su kult Svetog Jovana Vladimira, ili Šin Đona (kako su ga zvali). Hagiografska priča o životu i mučeničkoj smrti bogougodnika obogaćena je epizodom iz života Svetog Denija.
Tokom Druge velike seobe Srba, kada se deo albanskog stanovništva iz okoline Elbasana i Drača doselio na Kosovo, na prostore koji su nakon srpske seobe ostali gotovo nenastanjeni, doneli su sa sobom i lokalni kult svoga svetitelja zaštitnika. Na kosovskometohijskim prostorima zatekli su izuzetno snažan kult kosovskoga junaka koji je u sudbonosnom boju ubio sultana Murata. Nastojeći da se prilagode novim prostorima i kulturi starosedelaca, Srba, Albanci su uzbudljivu epizodu iz života svog lokalnog svetitelja i zaštitnika ugradili u u kosovsku legendu, vezavši je za Miloša Kobilića - Obilića. Pošto se prisetio da, nanevši smrtni udarac sultanu, nije do kraja izvršio zavet, veli albanska epska pesma, Miloš se povratio u Muratov šator. Ispravio je propušteno, ali su se u međuvremenu i Turci pribrali. Turska vojska je opkolila Miloša i njegove pobratime. Prvo ginu njegovi pobratimi, Ivan Kosančić i Milan Toplica, a potom, zahvaljujući savetima koje je Turcima dala jedna baba, Milošu je odsečena glava.
Epsko blago
Obezglavljeni heroj, kao Sveti Jovan Vladimir, kao Sveti Deni pre njega, uzima u ruke odsečenu glavu i beži. U bekstvu će biti urečen od devojke koja je sa majkom radila u polju. Urečen, pašće mrtav na zemlju. Na tom mestu, peva dalje pesma, biće podignuta crkva njemu posvećena. Umetnuvši bitni deo svoje legende o Šin Đonu u kosovsku legendu, doseljeni Albanci su ukorenili sebe u prostore Kosova i Metohije. Ako se pažljivo prouči usmena epska pesma balkanskih naroda, ako se pažljivo analizira guslarska tradicija ne samo južnoslovenskih naroda, već i Albanaca, ako se napokon, pevanje uz saz ili tamburu (kod muslimana) ili uz tamburicu (kod Hrvata) posmatra kao osoben muzički i vokalni iskaz usmene epske pesme (ne)očekivano će se pojaviti jednak zaključak da je usmena epska pesma vekovima pratila sva događanja na Balkanu. Retko su ona bila lepa, ili, bar, prihvatljiva.
Dirljiva priča o božuru izniklom iz krvi kosovskog junaka ima ishodište u mitu o Adonisu, prelepom ljubimcu boginje Afrodite, koji je smrtno nastradao u lovu. Ljubomorni Apolon, ili u drugoj varijanti Arej, na lepog Adonisa nagoni divljeg vepra koji mladića smrtno rani. Iz Adonisove krvi niču crvene ruže.
Marko poslušao majku
U srpskoj epskoj narodnoj poeziji, između ostalih, lepotom se ističe i pesma Oranje Marka Kraljevića. O pesmi je pisano mnogo u stručnoj literaturi. Sve analize, uključujući i one poslednje, Radovana Samardžića i Boška Suvajdžića, nastoje da pokažu uzaludnost Markovog napora da, u želji da prihvati majčine prekore i posluša njene molbe, promeni karakter. Analize kazuju da je žalba Markove majke kako joj je dodijalo da da pere sinovljevu krvavu odeću uticala na Marka da pokuša da promeni ćud. Uzeće ralo i volove i krenuti u oranje. Međutim, kazuje dalje pesma, Marko neće orati njive, već carske drumove. Na primedbu pridošlih Turaka da to ne čini, Marko će odvratiti upozorenjem da ne gaze oranje. Marku dodija besplodni dijalog, podiže svojom ogromnom snagom ralo i volove i pobije Turke.
Problem je, zapravo, u tome što Marko uopšte nije promenio karakter. On je jednostavno odlučio da posluša majku i da mirnim načinom obeleži međe svoje zemlje, granice koje je do tada branio buzdovanom i sabljom. Marko ne ore drumove iz besa, iz puke želje da, naizgled nerazumnim postupkom, iznervira i isprovocira neprijatelja. Marko je omeđio prostor koji smatra svojim. Ako ga Turci pređu (ako ga ne gaze) razići će se u miru. Turci, međutim, ne prihvataju Markovu ponudu za mirno razgraničenje. Čine istu grešku koju je svojevremeno načinio i Rem. Stiže ih jednaka, jedina moguća kazna.
Kolevka Dušanovog zakonika
Sava Nemanjić je, prema vizantijskim uzorima, načinio pravilnik o ponašanju kaluđera u manastiru (Krmčiju). Koristeći zatim tzv. Justinijanove Novele i slične pravne vizantijske spise, kao i narodno, srpsko običajno pravo, Sava i Nemanja su načinili znameniti Zakonik Nemanje i Save. Pozivajući se na taj Zakonik, koristeći i dopune koje je ovaj tokom decenija i stoleća prirodno primio iz prakse, koristeći i vizantijski građanski zakonik, car Stevan Dušan je načinio Dušanov zakonik, vrhunski dokument srednjovekovnog srpskog prava.
Spoj Istoka i Zapada
Međusobni kontakti naroda Balkana, bilo da je reč o sučeljavanjima, ratnim sukobima, o trgovini, o poslovnim, prijateljskim ili bračnim i ljubavnim vezama, izgradili su neobično jedinstvo arhaične svesti, arhaičnog načina mišljenja. Istoku je Zapad bio tuđ, Zapadu je Istok bio i te kako tuđ, ali način na koji se tokom vekova to pokazivalo, pokazuje kako i jedni i drugi razmišljaju na jednak način, mada "navijaju" za suprotne strane.
