Srpski mitovi i kultovi (1): Antička verovanja na naš način
Istoričar književnosti Nenad Ljubinković u knjizi etnomitoloških studija "Naši daleki preci", istražuje drevnu misao dalekih stanovnika južnoslovenskih zemalja, oblasti naseljenih pretežno žiteljima Srbije kroz njihove običaje, obrede, pesme i verovanja. On dočarava svest starih Srba u kontekstu balkanskih i indoevropskih mitova, vera i kultova. Ljubinković je bio naučni savetnik Instituta za književnost i umetnost i redovan profesor Univerziteta umetnosti. Autor je oko 400 rasprava, studija, članaka i kritika, kao i nekoliko antologija usmenog narodnog stvaralaštva. Živi u Beogradu. "Vesti" donose zanimljive odlomke ove knjige.
Dobro je znano antičko verovanje u postojanje četiri životvorna elementa. To su zemlja, vazduh, vatra, voda. Naši preci su to delimično izmenili, zamenivši vazduh, vatrom. Proces disanja bio im je prirodan znak života, a uticaju različitih vetrova na svekoliku prirodu iskustveno su pridavali veliki značaj.
U našoj etnomitološkoj nauci ovi pojmovi tumačeni su naglašeno autoritativno, uz vidno polazišno uverenje kako narodna tumačenja i verovanja jesu prevashodno proizašla iz neukosti, podrazumevanja složenosti pojmova i pojava koje su nastojali da odrede i objasne. U glasovitoj knjizi "Narodna religija Srba u 100 pojmova", Dušan Bandić je otpočeo leksičku odrednicu tvrdnjom koja pojednostavljuje doživljaj zemlje u svesti naroda. Pretpostavlja je prenaglašeno iz ugla zemljoradnika.
Majka veza dva sveta
Međutim, zemljom ne hode samo zemljoradnici, niti je zemljoradnja bila prva aktivnost naših pradavnih predaka. Logično je pretpostaviti da se do prve hrane dolazilo u početku sakupljanjem plodova, potom i lovom. Zemljoradnja i stočarstvo su prirodni, ali pozniji nastavak. Mislim da je Bandić, uopšte pojednostavljeno protumačio narodna verovanja o ulozi zemlje u čovekovom životu.
Povodom rođenja deteta, Bandić je pisao da su u Srbiji i Bosni (...) nastojali da omoguće kontakt deteta sa zemljom, neposredno po njegovom dolasku na svet, da su polagali novorođenče na zemlju ili su mu malo zemlje stavljali u usta, jer su verovali, bez sumnje, da će preneti na njega životvornu moć zemlje i da će ono ostati živo i zdravo.
Novorođenče na zemlju spušta i potom odmah podiže žena koja je obavila porođaj (babica ili neka iskusna stara žena). Tim činom zemlja je simbolično predstavljena kao majka, a porodilja je samo "prihvaćeni" posrednik između "onog" i "ovog" sveta. Ideju o "životvornoj moći" zemlje Bandić je, čini se, zasnovao promišljajući o borbi Herakla i Anteja, odnosno Antaja, koji je, prema mitskim povestima, bio sin Posejdona ili, pak, boginje zemlje Geje.
Do tada nepobediv Antaj našao je dostojnog protivnika u Heraklu. Heraklu se suprotstavio uspešno, jer mu je majka povraćala izgubljenu snagu kad god bi stopalima dodirnuo zemlju. Herakle ga je nadvladao tako što ga je podigao i u vazduhu zadavio. Borba Antaja i herakla podseća na biblijsku borbu Jakova i anđela, a u našoj narodnoj tradiciji opominje na sukob Marka Kraljevića sa prerušenim Bogom. Nije reč o "životvornoj moći" zemlje, već o zemlji tvoriteljki života, iskonskoj pramajci.
Na prastaro verovanje koje je zapisano i u Bibliji, kako je čovek (Adam) načinjen od zemlje, nepotrebno je podsećati. Bandić se posebno zadržava na ljudskoj želji da se neki delić zemlje poseduje, omeđi, i nekad, kad je to moguće, da se međe i pomere, da se prvobitno omeđeni prostor krađom proširi.
Čovek poštuje prirodu
Težnja za posedovanjem zemlje ogledala se i u često izraženoj želji da čovek bude nakon smrti sahranjen na svojoj zemlji, "na plemenitoj". U Srpskom mitološkom rečniku Špiro Kulišić je veći deo prostora posvetio različitim predanjima koja nastoje da objasni na čemu nebesko telo Zemlja stoji, na četiri stuba, na rogovima vola, bika, ribe itd.
Na bazični doživljaj narodnog viđenja i doživljavanja zemlje donekle se odnosi samo jedan kratki pasus: "Neki običaji ukazuju na kult Zemlje kao stanište duša pokojnika. U nekim krajevima pokojniku stavljaju na prsa malo zemlje, ponegde sa pokojnikove njive ili sa kućnog ognjišta".
Živeći na zemlji, posmatrajući pažljivo vaskoliku vegetaciju, ptice, životinje koje su činile njegovo životno okruženje, prenoseći s generacije na generaciju opažanja, saznanja i iskustva predaka, čovek je nasleđenom pridodavao uvek i vlastito viđenje i iskustvo. Vremenom je izgradio složeno poimanje života i smrti, večitog privremenog zamiranja i neprekidnog, takođe, privremenog rađanja, kratkovekog življenja.
Pažljivim, stalnim psomatranjem prirode naučio je da i smrt i život prihvati kao prirodne činioce zemljinog postojanja i trajanja. Naučio je da prihvati zakone prirode, a da, kada je to nužno, stoički prihvati i njinu hirovitost. Naučio je da poštuje živa bića u okruženju, biljke, ptice, životinje, da poštuje moć, ali i ćudljivost vode, vatre, vetra. Vremenom ga je nakupljeno iskustvo naučilo da su za opstanak presudni poštovanje i razumevanje svega što čini okruženje, kao i vlastita istrajnost i prilagodljivost.
Ko prima grešnike
Iz zemlje život nastaje, u njoj se i okončava. Ona je čovekovo poslednje prebivalište. Ističe se, ako svakom pokojniku zemlja "nije laka" i kako grešnike zemlja odbija da primi, ili im, nakon nekog vremena, kosti izbacuje. Jednako verovanje postoji i u mnogim tzv. monoteističkim religijama. Grešnike ne prima raj, već ih čeka pakao.
Krv kao sedište duše
Krv i disanje su ljudi uvek smatrali bitnim odlikama i rečitim znacima postojanja ili prestajanja života. Poslednjim izdisajem čovek napušta "ovaj svet". Jednako se dešava posle isteka krvi iz tela. Disanje je smatrano očiglednim znakom života. Krv je, međutim, izjednačavana sa životom samim. Smatrana je "sedištem životne sile", "sedištem duše". Kao takva bila je izuzetno bitna u mnogim obrednim postupcima koji su za svrhu imali "obezbeđivanje" života. Izvesno je da su u davnoj prošlosti u određenim obredima žrtvovani i ljudi.
Kasnije su u istu svrhu žrtvovani petao (crni kako bi se produžio život domaćinu), kokoška (crna ili crvena) kako bi se jednako pomoglo i domaćici. Mnoge religije, pa i monoteističke poznaju obredno žrtvovanje ovna. Preko izmešane krvi, ili pak preko pijenja krvi iz svesno načinjene rane sklapane su pobratimske, pa ponekad i posestrimske veze. Kasnije, u hrišćanstvu dolazi do sklapanja pobratimsko-posestrimskih veza okumljivanjem Svetog Jovana Krstitelja.
Braća po mleku
Treba napomenuti da se u najbliži rodbinski odnos (brat, sestra) stupa i preko žene koja je novorđenče zadojila. Njena deca i deca koju je podojila stupaju u odnose braće i sestara, pa ne mogu, na primer, stupati u međusobne ljubavne ili bračne odnose.
