Srpski mitovi i kultovi (11): Posmrtna svadba
U arhaičnoj svesti srpskog naroda, onoj koja je dostigla spoznaju o postojanju večitog kruženja, svadba je shvatana i doživljavana kao osobeno, optimističko opetovanje životnog ciklusa. Započinje činom simboličnog umiranja, a okončava se dvostrukim rađanjem - zapravo dvostrukim uskrsnućem! Momak i devojka simbolično umiru za sredine kojima su do toga časa pripadale. Momak se za svagda oprašta od momaštva i svega što je to momkovanje činilo, devojka se, pak, oprašta od devojaštva.
Pojava mladoženje i neveste podrazumeva za društvenu zajednicu prethodnu simboličnu smrt momka i devojke, a za roditelje - smrt sina i kćeri. Nimalo slučajno, etnolozi su na terenu svedočili i kako prilikom momačke večeri sinovljeve, majka u nekoj zabačenoj odaji kuće plače i nariče nad njegovim momačkim haljinama kao da joj je sin umro daleko od doma.
Davno je uočeno da odlazak devojke iz roditeljskog doma, postupci koji prate taj čin umnogome podsećaju na žaljenje za pokojnikom.
Lažna mlada
Nakon obavljenog svadbenog obreda novi supružnici nisu više ničija deca, niti članovi ičije uže porodice, već rodonačelnici vlastite! Obavljen svadbeni obred omogućio je da nevesta i mladoženja postanu ravnopravni članovi društvene zajednice. U okviru životnog kruga svadba je najznačajniji obred prelaza.
Toliko je značajan u narodnoj svesti da se u slučajevima smrti devojke ili momka često pribegava tzv. posmrtnoj svadbi, a sahrana se organizuje i vrši kao surogat svadbe, sa lažnim mladoženjom, odnosno, lažnom mladom, ili se, pak, sahrana organizuje tako da su naglašeni nekoji bitni elementi svadbe (sahranjivanje u venčanoj odeći, darovi, svatovski barjak, svadbeno drvo, odnosno svadbena grana, svadbeni venac, svadbena povorka).
U narodu postoji uverenje kako neudate, odnosno neoženjeni nisu stupili u završnu fazu inicijacijskih koraka, pa se, u tom smislu, ne prihvataju ni kao ravnopravni članovi društvene zajednice. Običaj posmrtne svadbe, odnosno obavljanja pogrebnog obreda na način koji opominje na osoben svadbeni ritual, upozorava kako se svadba, odnosno sklapanje braka ne tretira "prevashodno kao kolektivan čin... kao udruživanje dva individuuma".
Značaj uspostavljanja čvrstih prijateljskih i rodbinskih veza između dveju nesrodnih porodica ili "rodbinskih zajednica" nije sporan, uslovljen je istorijskim razvojem društva. Međutim, svadba jeste bitni obred prelaza, čin kojim dve nedovoljno definisane "individue" prestaju da budu deca, njihova osobena različita plodnost zvanično je priznata i oni postaju mogući, pa i verovatni rodonačelnici nove porodice.
Izgon iz Raja
U ovom kontekstu zanimljiva je povest o prvom grehu u Svetom pismu. Nakon što su kušali jabuku sa zabranjenog drveta (uzgred budi rečeno, zabranjeno drvo je drvo znanja!), Adam i Eva postaju svesni vlastite nagote, a, jednovremeno, i osobene različite i kompatibilne polnosti.
Razljućeni Gospod kažnjava ih nekolikim kaznama: Eva i sve potonje pripadnice ženskog pola osuđuju se da decu rađaju u mukama, Adam se kažnjava time što će morati u muci i znoju da prehranjuje porodicu, a tu sudbinu imaće i svi potomci. Ova prastara priča, koju je Sveto pismo preuzelo, pogrešno je i zlonamerno interpretirana. Sadrži nekolike bitne elemente. Pre svega, jabuka se označava kao voćka tesno povezana sa sklapanjem polne veze žene i muškarca.
To simbolično značenje jabuka ima i danas, iako bi bilo prirodno da ona bude prokažena i sa gnušanjem odbačena (s obzirom da njeno kušanje ima za posledicu gubitak besmrtnosti, izgon iz raja, ženino porađanje u mukama, osudu muškarca da radom, mukom i znojem prehranjuje porodicu). Posebno je značajno što probanje jabuke povlači sobom gubljenje besmrtnosti.
Drugačije rečeno, kada muškarac i žena postanu svesni odlika vlastite polnosti i kada su spremni da uspostave seksualnu vezu, kad su spremni da imaju potomstvo, da stvaraju novi život - automatski postaju smrtni. Hrišćanstvo je problem smrti postavilo bitno drugačije od paganskih shvatanja zasnovanih na potpunoj interakciji sa prirodom, jer uverava vernika da je grešan već od rođenja, a da se tokom života gresi svakojako umnožavaju.
Procesom civilizacije, snažnijim uticajem velikih tzv. monoteističkih religija, došlo je do postepenog gubljenja ili izvitoperavanja nekadašnje arhaične svesti prema kojoj čovekovo trajanje nema početak, kao što nema ni kraj. Sačuvanim arhaičnim postupcima pripisani su drugačiji smisao i objašnjenje, a mnogo šta je u nerazumevanju i u strahu od prolaznosti pridodato!
Deca dar Božji
Zavladalo je uverenje kako su deca smisao sklapanja bračne veze. Ne, deca su samo mogući, pa i željeni rezultat. Deca u braku, po dubokom arhaičnom uverenju Starih Srba, Starih Bugara, Starih Makedonaca, nisu rezultat bračnog života, već dar više sile, dar Božji. Bog decu daje tzv. roditeljima. Bog ih, po volji, uzima sebi! Štaviše, u hrišćanskom učenju tzv. rodtielji u odnosu na vlastito dete ostaju u senci detetovog kuma.
Kum je ličnost koja na "ovom" svetu preuzima odgovornost za buduće postupke novorođenčeta. Zbog toga, kum i jeste više od roditelja, zbog toga je i kumova (a ne roditeljska) kletva najteža, najopasnija.
Biološki spokoj
Svrha braka jeste u uspostavljanju biološke ravnoteže, u spajanju dve posečene jabuke u prirodnu, stabilnu celinu. Ova tvrdnja može ubedljivo da se ilustruje jednostranim eksperimentom. Uzme se visak, ili bilo kakav metalni lančić, svežanj, ključeva na vrpci i postavi se iznad onog mesta na ruci na kome opipavamo puls.
Nakon kratkog vremena visak, lančići ključevi počinju sami od sebe da se kreću, da se vrte u manjim ili većim krugovima. Smer toga kruženja je kod žena suprotan kretanju skazaljke na satu, a kod muškaraca je jednak. Međutim, kada žena i muškarac sastave ruke, visak, lančić ili svežanj ključeva - ostaju nepokretni, uspostavljen je biološki spokoj!
