Osam vekova srpske krune (7): U zemlji divljih ljudi
Pokrštavanje je bila uobičajena pojava u Raškoj. Bila je to zatvorena zemlja, u kojoj katolika skoro uopšte nije bilo, pa je nalagala svima koji su želeli uspon u politici da prethodno steknu podršku moćne pravoslavne crkve.
Ambiciozna porodica
Kako u ambicioznoj porodici srpskog velmože Zavide nije manjkalo svađe među članovima, kasnije čak i ubistava, to što je njegov sin Nemanja odbacio katoličku veru u kojoj je prvobitno kršten može se računati u poteze koji su veoma mudri. Još od kada je stupio na poprište istorije, najmlađi Zavidin sin se pokazao kao čovek koji zna šta hoće, i koji nikada ne čeka svoje prilike nego ih sam stvara. A on nije hteo da bude tek jedan od velikaša, nego najveći među njima, veliki župan Raške.
Nemanji je mnogo više muka zadavalo navikavanje na nov život, toliko različit od onog u Zeti. Bučne i šarene ulice primorskih gradova koje je dotakla razvijena romanska kultura zamenio je zemljom punom mračnih šuma, opasnih klanaca, brzih reka i, naročito, ljudi divlje naravi i ponašanja. Raška nije imala prave gradove, niti se taj naziv upotrebljavao, nego su se skupine drvenih kuća sa slamnim krovovima, razbacane bez reda i ograđene koljem nazivale trgovima, mestima za trgovinu. Kamene kuće bile su prava retkost. Nije bilo nijedne prave prestonice jer su veliki župani zbog stalnih ratnih opasnosti i pobuna morali često da se sele iz jednog mesta u drugo. U "gradovima" su ostajali sve dok ne ponestane hrane. Ipak, župani su se najviše zadržavali u Rasu, koji je pre podsećao na oveću tvrđavu nego na srednjovekovni grad, a nalazio se u Pazarištu, kod današnjeg Novog Pazara. Privremene su bile i seoske naseobine jer vlasništvo nad zemljom nije bilo zajamčeno, i ona je često prelazila iz ruke u ruku otimačinom. Pored običnih razbojnika, bili su tu i osvajači koji se ne bi namerili samo na rašku vojsku, nego su pljačkali, a potom uništavali sve pred sobom, pa su srpski seljaci često bežali u mirniju Dalmaciju.
Grci osvajaju Beograd
Pošto je pokorio Srbe, car Manojlo Komnin je odlučio da kazni Mađare. Istoričar Vladimir Ćorović kaže da je on 1151. očekivao da mu velika flota sa Dunava pomogne u napadu i iskrcavanju vojske koja se okupljala oko Beograda, ali je flota zakasnila:
"Manojlo je ne htede čekati, nego se čamcima prebaci u Srem. Dopro je, pleneći, do Fruške gore, a onda se vratio da uzme duže opsađivani Zemun. Broj zarobljenika bio je ovoga puta veći od broja careve vojske. Mađarska vojska, koju je vodio Beloš, nedovoljno jaka brojem, manevrisala je prema Braničevu, hoteći možda da ugrozi Grcima veze sa zaleđem. Car se uputi odmah na taj kraj, da ugrozi Mađare i u Tamiškom području. Zbunjeni i uplašeni Mađari zatražiše mir i car im ga dade, zadovoljan postignutim uspesima."
Mirovnim ugovorom Mađari su povratili Srem, a Vizantija je zadržala Beograd i Zemun, šireći tako svoje granice na Dunav. Po Manojlovom naređenju nikao je novi, beogradski kastel.
Narod bez kulture
Zapravo, teško da je prošlo više od dve-tri godine bez ovakvih pošasti, pa se ljudi i nisu bavili bilo čime što bi ih duže zadržalo na jednom mestu. Rašani su uglavnom uzgajali stoku s kojom su lakše mogli da pobegnu u planine, ratarstvo im je bilo gotovo nepoznato, a rudarstvo tek u povoju. O razvoju bilo kakve kulture se nije moglo ni pomisliti.
Nove obaveze Srbiji
Manojlo je posle bitke na Tari nametnuo nove obaveze Srbiji: uzeo je taoce u zalog mira, i povećao broj trupa koje su Srbi morali da mu šalju u pohode po Evropi i Aziji, sa 300 na 500. Srpskom vladaru Urošu je, mimo ratnih običaja tog doba, ne samo poštedeo život, nego ga je i ostavio na vlasti. Pretpostavlja se da je Vizantiji bila potrebna sigurna zaleđina u prodoru ka Mađarskoj, a i vizantijski car nije imao vremena da se bavi izborom novog župana u Raškoj kojeg bi Srbi primili a da se ne pobune. Dobro je računao da će Uroš bar neko vreme biti miran. Već koju godinu kasnije, Manojlu nije bilo potrebno ni da pokrene vojsku, a Uroš je već hitao da mu se pokori. Srbi su sada ratovali kao vazali Vizantije.
Ovakvu zemlju je zatekao Stefan Nemanja. Veoma brzo je shvatio gde je došao, i nije imao nikakvih iluzija šta od Raške može da očekuje, i šta on njoj zauzvrat mora da pruži, a pre svega, kako to da postigne. Upravo to je i pokazao prelaženjem u pravoslavlje, spreman i kasnije da se ponekad savije da bi se potom još ponosnije uspravio. Okolnosti u zemlji su mu u tome i te kako išle naruku.
