Osam vekova srpske krune (3): Katolik postao iz nužde
Istorija župana Zavidu verovatno ne bi ni upamtila da dalji razvoj događaja nije išao naruku njegovom najmlađem sinu Nemanji. Rašku su u to vreme sve više slabile svađe vlastele koja je dopustila da se zetski kralj Đorđe umeša u odlučivanje ko će biti naredni župan. Međutim, Đorđe je ovog puta precenio svoje snage. On ni u svojoj Zeti nije imao previše podrške, a kamoli u Raškoj. Rašani još nisu bili zaboravili da je donedavno bio njihov vazal. Tada se dogodilo nešto što je teško iko mogao da predvidi.
Zatražili pomoć dušmana
Dve nezadovoljne vlastele, zetska i raška, prvi put su se udružile i uz pomoć Vizantije, koja je jedva dočekala taj poziv, preduzeli dva vojna pohoda protiv vladara Zete. Đorđa je napustila vojska, i on je jedno vreme lutao po zemlji tražeći utočište, ali je jedino na šta je u to doba mogao da računa bilo - da će ga neko izdati.
To potvrđuje i "Letopis popa Dukljanina" iz 12. ili 13. veka, u kome stoji sledeće: "Tada su oni koji su se smatrali prijateljima i veoma bliskim kralju (Đorđu), i koji su jeli njegov hljeb, podigli protiv njega svoje potčinjeno ljudstvo. Tako jedni spolja, a drugi iznutra, predadoše tvrđavu i kralja vojskovođi Aleksiju, koji uzevši kralja, povede ga sa sobom u Drač, a odatle ga okovanog i u pratnji stražara, pošalje u Carigrad, gdje je preminuo u zatvoru". Vizantija je tada na zetski presto dovela Gradihnu Branislavljevića. Kao nekada od Rima, Zeta je sada postala zavisna od Carigrada.
Sedište episkopa i mitropolita
Crkva svetog Petra i Pavla najstariji je sačuvani spomenik iz prednemanjićkog doba u Srbiji. Podignuta posle 6. veka, imala je veliku ulogu u prevođenju Slovena u hrišćanstvo, dok se u 10. veku pominje kao episkopsko sedište. Od tada je bila pod upravom Ohridske arhiepiskopije.
Za vladavine Stefana Nemanje bila je jedina episkopska crkva u Raškoj. Od kada je 1219. Srbija dobila versku samostalnost, u ovoj crkvi su stolovali raški episkopi, a od 15. do 18. veka mitropoliti.
Za to vreme, oko 1113. godine, Zavida "voljom božjom i prečiste njegove matere, rodi i ovo, sveto dete, koje će božjim promislom biti sakupilac propalih zemalja otačastva svoga, pastir i učitelj, pa, štaviše, i obnovilac onoga što je bilo propalo, u mestu po imenu Ribnica", navodi Stefan Prvovenčani u žitiju svog oca. "A kako su u zemlji toj i latinski jereji, to se po volji božjoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krštenje."
Dete, naime, nije smelo da ostane nekršteno, pa je Zavida morao da prihvati katoličkog sveštenika. Verovatno je ipak računao da će ovo krštenje biti samo privremeno jer se vratio u Rašku čim su okolnosti postale povoljnije po njegovu porodicu.
Spreman za diplomatiju
Tada je Nemanja primio drugo krštenje, u staroj pravoslavnoj crkvi Svetih apostola Petra i Pavla kod današnjeg Novog Pazara. Isti podatak pominju dvojica sinova i biografa Nemanjina, Prvovenčani i Sava. Ima razloga da se veruje da je prelazak u pravoslavnu veru zatražio sam Nemanja kako bi se uklopio u raške običaje, budući da je još od rane mladosti bio spreman da diplomatskim prilagođavanjima i ustupcima ostvaruje svoje namere.
Dubrovnik prljav i zao
Nemanju je najviše privlačio Kotor. Opčinila ga je snažna tvrđava na steni koja je stremila nebu, dok se oko nje prostirala varoš od oko 500 kuća, opasanih snažnim bedemom. U gradu je sve vrvelo od zanatlija, mahom kožara, cipelara, voskara, zlatara i ribara, dok je okolina, takođe gusto naseljena, obilovala bogatim voćnjacima, vinogradima, baštama i vlastelinskim vilama.
Dubrovnik je bio ekonomski jači od Kotora, ali mnogo manje privlačan. Dubrovačke kuće su imale lođe na prednjim stranama na kojima se gajilo cveće, ali su one često služile i kao klozet čiji se sadržaj izbacivao ravno na ulicu, a stanovnici su ispred kuća držali svinje i drugu stoku.
Tako su dubrovačke ulice, ionako uzane, bile zatrpane svakojakim smećem i odurnim isparenjima. Bilo je zabranjeno da se izvan gradskih zidina prave kamene kuće, nego samo drvene, kako bi se u slučaju napada odmah zapalile i tako neprijatelju uskratio zaklon. Zbog svega ovoga širile su se i razne boleštine, od kojih je najčešća bila lepra.
Zaraženi nisu smeli da ulaze ulaze u gradove. Za njih je bio određen karantin i morali su da nose bele haljine jer unakaženost njihovih tela nije bio dovoljan znak raspoznavanja. Unakaženih je u to doba bilo i iz drugih razloga. Kriminalcima su se odsecale uši, nosevi, osmuđivala koža i kosa, ili bi bivali oslepljeni. Omiljena kazna je bilo čupanje brade i kose, pa je biti ćosav u to doba značilo veliku sramotu.
