U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (11): Ljubav Sremaca na svakom koraku
Široka srpska duša i ljubav Sremaca na svakom koraku dočekuje svoju braću i uliva optimizam i veru u budućnost. Put ka Beogradu bez problema i zastoja i - nove informacije. Pre ulaska u Kuzmin parkirano je puno vozila. Zastao sam ispred kafane s velikom baštom. Bilo je puno praznih stolica. Bašti je prišao jedan starac koji je teško hodao, izmučenog lica i pognutog tela, obešenih žuljevitih ruku skoro do kolena, obučen u izgužvanu izbledelu košulju, iskrpane pantalone, a na golim nogama imao je gumene opanke. Nemo je gledao u kafanu kao da nešto hoće. Ponudio sam mu da sedne. Prišao je polako i nesigurno seo na kraj. Na ostatak stolice mogla je sesti normalna osoba.
Imati i nemati
Gledao me je svojim tužnim, pronicljivim očima. Konobar je doneo pivo, upitao sam ga da li želi kafu. Rekao mi je kako bi bilo previše.
- Donesi čoveku duplu kafu. Odakle ste? - Iz Like - prozborio je - od Medaka. - Kuda idete? - A ne znam, u Srbiju. - Hoćete li u Vojvodinu? - Pa, ne znam. - Najbolje je da idete u Vojvodinu, tamo ima Ličana. - Ne znam, sve je to nesigurno. U prošlom ratu sam izgubio mnoge iz familije. Bio sam borac i ostao invalid, mučio se, sin mi je poginuo, tu sam s babom, snajom i unučadima, nemam ništa. Bio sam u njivi i saznao među zadnjima da se naši povlače, jedva sam stigao da pokupim čeljad. Bolje da su me ubili, ali šta bi oni bez mene i ovako jadnog...
Štedljivo je pio pivo, a kafu je čekao da se prohladi.
Doček pred kamerama
Izlaskom na auto-put kretali smo se bez zastoja u mirnoj i toploj večeri vedrog neba, u beskrajnoj ravnici punoj topline. Ćutao sam... Na naplatnoj rampi dočekala nas je parada, gospodin (Nebojša) Čović je sa svitom pred kamerama pozdravljao došljake i poželeo im dobrodošlicu. Lep gest koji sam vešto izbegao i ispred Ministarstva odbrane izašao iz kola.
- Nemam snage za novi život, da mi je bar da smestim ovu čeljad, pa mogu umreti, šta ću im ja više, biću im teret. Ko nas je prokleo - obori glavu i ućuta.
- Pij kafu, deda, umoran si i nespokojan, nemoj da se pokolebaš, Srbija ima veliko srce, uvek se nađu ljudi, budi srećan što imaš mladost sa sobom i one za koje vredi živeti i boriti se. - Ne mogu više. Imao sam puno, dve kuće, stoku, dobru zemlju, sve je propalo, kako ću u tuđe, posle rata nisam hteo u kolonizaciju iako sam došao na zgarište. Nisam hteo na tuđe, tad sam mogao, imali smo slobodu, bio sam mlad, a šta ću sada...
Pustio sam ga da se izjada. - Kuda ti ideš? - Idem za Beograd, čekam prevoz. - Pa, ajde sa mnom, naći ćemo mesta.
Zahvalio sam se od srca, pozdravio i zaželeo mu sreću. Hteo je da se digne i da me pozdravi. Rekao sam: - Sedi, deda, odmori se, čeka te dug put. Platio sam konobaru piće i otišao na put.
Kolona je prolazila sad već brže, pre samog ulaska u Kuzmin, pored dva parkirana vozila primetih poručnika Lađenića s Banije. Priđoh mu i pozdravismo se.
- Šta je bilo? - Ugrejao se motor ovom stojadinu - objasni mi za vozilo iza njegove askone koje su pripremali za šlepanje.
- Kuda vi? - Idem za Beograd - rekoh u nameri da krenem. - Ne, idete s nama, naći ćemo mesta. - Ma, čoveče, vidiš koliko vas ima. - Ma kakvi, zar ćete vi pored mene da tražite drugog.
U punim kolima vozili su se Lađević, njegova majka, sin i ujak, s puno stvari. Napravili su mesta i za mene i nastavili put, šlepajući vozilo u kojem je bilo petoro ljudi. Došli smo u Kuzmin i zaustavili se ispred jedne prodavnice. Slika je neopisiva. Ljudi su izneli hranu i piće, lubenice i voće, stolove i stolice na trotoar i nudili ljudima iz kolone. Preko puta prodavnice, Mesna zajednica je organizovala privatni punkt s dugim redom improvizovanih stolova s klupama prepunim raznovrsne hrane i pečenja. Narod iz kolone je zastajao, poslužio se i kretao dalje. Ljubaznost ljudi koji su nas poslužili ne može se opisati, bio sam prijatno iznenađen, iako sam u svojoj profesiji često na to nailazio.
Skoro kao praznik
Sve je ličilo na neki veliki neopisiv praznik, osećao sam se čak i srećnim. Lađenić je otišao da s vozačem drugih kola popuni hlađenje motora, a naša ljubazna domaćica nas je uporno posluživala. Izbegavali su da nas zapitkuju šta se desilo i da nas podsećaju na nesreću. Pričali su nam da je organizovan prihvat i da se ljudi razmeštaju širom Srbije. Po dolasku Lađenića i njegovog prijatelja od majstora sa ispravnim vozilom, zahvalili smo našim domaćinima, koji su nas srdačno ispratili i poželeli nam sreću.
Od Petrinje do Karaburme
U Rumi na autobuskoj stanici ostao je ujak od Lađenića, a mi smo nastavili za Beograd.
- Lađeniću, kako se to zbilo na Baniji? - Nije mi jasno, moj pukovniče. Krenuli su i gde god su napali, bili su žestoko potučeni, naročito kod Petrinje, gde je Tarbuk organizovao protivnapad. Bili smo odlučni za obračun, nije nikome palo na pamet, a nije bilo ni razloga da se povučemo. Tukli smo ih artiljerijom, nisu mogli krenuti. A onda, najednom, povlačenje! I dok smo se opasuljili, sve je krenulo. Nije mi ništa preostalo nego da pokupim evo ovo što vidite i krenem. Mislio sam da je front popustio negde na drugom pravcu, ali nije, i da je popustio, mi smo bili spremni za sve varijante. Vi, pukovniče, znate da se Banijska divizija sa 5.100 boraca u prošlom ratu uspešno borila sa ustašama, Nemcima i balijama, njih je bilo 22.000, daleko bolje naoružani i s daleko boljim rasporedom za njih. A ovo sada me je raspametilo. - Pa, da li su se svi izvukli? - Mi koji smo išli preko Kostajnice jesmo, a oni koji su išli od Gline prema Drvaru nisu. Ne znam kakva je situacija, svašta se priča. Približavali smo se Beogradu. - Lađeviću, gde ćete vi? - Idemo na Karaburmu kod rođaka.
