U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (7): Utihnulo i Jandrino jato
Traktore, automobile, freze i kamione vozili su muškarci, ali i veoma stari ljudi, čak i žene, devojke, pa i deca. Tenkovi su se sve više približavali. Pored puta je ležala jedna žena u pantalonama, veoma mršava, prišao sam i jedva je probudio. Kada je čula i videla tenk, skočila je i pobegla uzbrdo.
Kolona je prolazila, naišlo je i moje vozilo, uskočio sam, unutra su bila sva trojica saputnika.
General na kredit
Na putu sam ugledao Jandru, starog vučinu s dugim brkovima koji je vodio Jandrino jato i pesmom i duhom hrabrio Krajišnike. Jeo je iz konzerve. Pozdravio sam ga i pitao kako je. Tužno me je gledao bez odgovora. Pale su mi na pamet i Martićeve reči: "Ovo treba propustiti sve u Srbiju." Ono što sam juče video u Donjem Lapcu, ako je išlo istim tempom, u Lici više nema fronta, a šta ako je tako i na pravcima koji izvode ka Petrovcu i na pravcu Grahovo-Drvar? Sve me je to mučilo. Digao sam se i nastavio put i, posmatrajući svoje mramorne Krajišnike, vratio sam se spokoju, u kolonu, ići i samo ići.
Bolesna sestra
General Bjelanović je u jednoj prikolici spazio svoju sestru. Bila je bolesna. Upitao me je šta da radi. Izašao sam iz kola, došao do borca koji je hteo da puca i rekao mu: - Izlazi iz kola, ti si borac, idi na tenk, a ova bolesna žena neka se vozi. Prihvatio je bez pogovora, a njega smo uz dosta napora popeli na tenk.
Našao sam pet oficira iz Drniške (Kninske) brigade i dobio informacije o toku dejstava na drniško-kninskom pravcu, gde hrvatske snage u toku prvog dana boja nisu imale nikakvog uspeha, sem na delovima Svilaje, kao i da odbrana brigade ničim nije bila ugrožena, da su drugog dana prošli kroz napušten Knin i da je kompletna brigada na čelu s komandantom pukovnikom Davidovićem u koloni...
Nastavio sam put i na jednoj raskrsnici spazih vojno vozilo "puh" ličke registracije zaključano. Jedan borac mi je objasnio da je tu bio neki general s brkovima. Nastavih put i sretoh svog bliskog druga, generala Stevu Ševu, komandanta Ličkog korpusa.
- Zdravo, "generale na kredit" - pozdravili smo se i poljubili. - Dobro kažeš, baš na kredit. Odakle ti? - Krenuo sam za Knin, sinoć, stigao do Srba i idem nazad.
Dugo smo razgovarali. Stekao sam utisak da je sve teklo van njegovog uticaja. Rekao mi je kako je u Plašćanskoj brigadi napušten položaj prema Ogulinu i bukvalno u zahvatu puta nikoga nije bilo na položaju, te kako je s predsednikom opštine prikupio bataljon i lično išao na položaj da ga razvede i da ga je razveo, međutim, kad se vratio, borci su opet napustili položaj, a kad se vratio u komandu u Korenicu, počelo je napuštanje položaja. Takođe mi je rekao kako je Korenicu tukla i hrvatska i naša artiljerija, a da u njoj nije bilo nikoga. Pitam ga kako je sada.
Moj korpus se uglavnom izvukao od Lapca ka Petrovcu, preko Korduna, a deo preko Oštrelja. - Imaš li zaštitnicu? - Imam jednu tenkovsku četu. - Gde su tvoji? - Majka mi je u Ličkoj Kaldrmi, idem po nju, pa onda - videću. - Znaš li gde je Glavni štab? - Nemam pojma.
U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama:
1. Krajina pada, vođa u Beogradu
2. JNA proglasili "izdajnicima"
4. Povlačenje sa svih frontova
On je jedini toga dana koji je krenuo u kontrasmeru u toj dugoj beskrajnoj i tužnoj koloni. Došao sam do raskrsnice puta Donji Lapac - Martin Brod i seo u jedan senik da se odmorim. Posmatrao sam kretanje beskrajne kolone i majora Simu kako reguliše saobraćaj. Dugo sam čekao, kolona je stala oko jednog vučnog kamiona FAP 2026, izbila je gužva, prišao sam.
FAP je vukao haubicu kalibra 152 mm NOR, to odeljenje je iz Sedmog artiljerijskog puka, bilo je sa svojom artiljerijskom baterijom na drniškom pravcu odbrane. Posluga odeljenja se bunila što iz njihovog vozila neki rezervni raspojasani i razvaljani starešina iz komande baterije sipa nekom čoveku u kantu gorivo. Taj starešina nije reagovao na primedbe boraca. Prišao sam i mirno, ali odsečno mu rekao: - Prekini! Pogledao me i rekao: - Šta se ti mešaš? - Hoću da se mešam - prišao sam mu vrlo blizu i uneo se u lice, borci su stali uz mene. Svirepo me pogledao, izvadio crevo i otišao. Borcima sam rekao: - Čuvajte haubicu i vozite. - Hoćemo! - odgovoriše veselo uglas, pozdraviše me i produžiše.
To su oni koji pripadaju onom delu mafije koja je sebe smatrala gospodarima svega, i neba, i raja, i sirotinje. Bili su u sistemu u kojem nikome nisu polagali račune, a radili su samo u ime svoje koristi i štete svoga naroda...
Tenk gurnuo u provaliju
Na pretposlednjoj krivini stajao je jedan tenk T-55. Zaustavili smo vozilo, primetio sam da jedan borac istače gorivo. Bio je sam. Upitao sam oštro: - Šta to radiš? Podigao je glavu i kroz plač odgovorio: - Pokvario mi se tenk... Plakao je sve više. Zagrlio sam ga i pitao: - Zar ne može da se popravi? - Ne može, ja sam vozač, hoću da natočim što više goriva i da sačekam neki drugi tenk. - Šta ćeš s njim? - Gurnućemo ga dole u provaliju. - Živ bio, momče... Spustili smo se u Martin Brod i nastavili putem uz Oštrelj.
Na nišanu očajnika
Posle nekoliko kilometara usporenog kretanja kolona je zastala, ispred našeg vozila stao je borac srednjeg rasta s kapom, vojnički utegnut s rancem na leđima i uperenom automatskom puškom prema meni, s prstom na obaraču. Video sam mu otupelo preplanulo lice zaraslo u riđu bradu i mutne plave pijane oči, usmerene s cevi. Bio je odlučan da opali. Vozilo je stajalo. Nisam imao nikakvo oružje jer je sa opremom ostalo kod Vase u kolima. Mirno sam ga gledao, nisam se pomerao. Znao sam kako se treba ponašati jer sam to puno puta u raznim situacijama doživljavao, nažalost, od naših boraca u ovom ratu.
Iskočio je moj saputnik, vojnik Travica i hladnokrvno i prijateljski mu prišao, pa počeo sa uveravanjem da mi pripadamo vojnom delu kolone. Na desnoj strani kolone, tri borca koja su stajala u neposrednoj blizini i posmatrala situaciju prepoznala su me i prišla vojniku spremnom da povuče obarač. Iz vozila iza mene izašao je general Bjelanović i s Travicom ubedio borca da ne puca, da sam i ja pukovnik, i ponudio mu da ide kod njega u vozilo da se vozi, što je i prihvatio.
