U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (5): Miloševića preklinjali za pomoć
Srb je jedan od bisera srpskoga naroda na samom zapadu Balkana, na staroj granici pravoslavlja, kolevci antifašizma i slobode. Bio je pun vojske i vozila. Koga god sam pitao gde je Glavni štab, nije mi znao pouzdano odgovoriti. Jedan mi je oficir rekao da su u Domu kulture. U kući preko puta Doma kulture potpukovnik Marić me je uveo u jednu omanju prostoriju, gde su se nalazili predsednik Milan Martić, generali Mrkšić, Petrović i Bjelanović.
Martić je upitao: - Otkuda ti, Slobo? Mrkšić je sa osmehom odgovorio: - Stigao dobrovoljac, gde ti je uniforma? - U kolima, ostala su mi kola desetak kilometara od Srba, blokirana.
Dvojica ispaštala za sve
Mile Mrkšić je bio jedan od istinskih srpskih mučenika i heroja na čija su pleća pali svi promašaji Vukovarske operacije 1991, kako promašaji onih koji su tom operacijom hteli graditi slavu, tako i onih koji su njome hteli sahraniti JNA, ali je bilo malo razuma. Mrkšić je ispaštao zbog grehova drugih, najviše onih koje je voleo i kojima je verovao, a postao je heroj zato što je to sve stojički podneo, do svoje smrti u tamnici. Na njega je pala krivica za pad Krajine, svi promašaji onih koji su hteli da je stvore i onih koji to nisu hteli, kao i onih koji su je uništavali.
Milan Martić bio je predsednik Republike Srpske Krajine od februara 1994. godine, posle ponovljenih izbora. Narodni vođa, koji se stavio na čelo srpskih ustanika protiv odvajanja srpskog naroda od svoje matice Jugoslavije i protiv ulaska u novu Nezavisnu državu Hrvatsku. U toku hrvatsko-američke operacije Oluja i proterivanja Srba sa njihovih vekovnih ognjišta, ostao je uz svoju vojsku i svoj narod iako su ga svi njegovi saradnici napustili.
Televizije zaćutale
Martić je nastavio s pitanjima i vulgarnim komentarima punim gneva:
- Slobo, šta kaže Milošević? Molio sam ga i kumio da se pojavi na televiziji i da da do znanja kako će nas zaštititi, nije hteo. Da je to uradio, ne bi nas napali. Sad treba sav ovaj narod propustiti u Srbiju, pa nek se udavi. Šta kažu drugi, šta kaže televizija? - nastavi s pitanjima.- Da osuđuju agresiju, preneli su tvoj apel što si uputio međunarodnoj zajednici.
U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama:
1. Krajina pada, vođa u Beogradu
- A jesu li saopštili moj zahtev koji sam uputio Jugoslaviji za pomoć?
- Državna televizija nije, saopštio je Studio B, koliko sam primetio.
- Nije nam dao da dišemo, gušio nas je na svakom koraku, nikako nismo mogli da profunkcionišemo, stalno nam je podmetao klipove, sve nas je posvadio.
Ovaj istup za mene nije bio nikakvo iznenađenje, nego pravdanje čoveka koji za svoj neuspeh krivi drugog. Pitao sam ga:- Milane, šta se to desilo? - A šta se desilo? Užasno su bombardovali gradove, to je strašno, hiljade i hiljade granata je palo na Knin i na druge gradove, ti ne možeš da veruješ, gađali su sve, to je neizdrživo, narod bi izginuo. Mi smo sinoć morali da donesemo neku odluku i doneli smo je - da narod, žene, starce i decu evakuišemo, da ih sklonimo u sela. Posle te naredbe bilo je strašno, nastupio je stampedo, koji se nije mogao zaustaviti, borci su s fronta krenuli da spasavaju žene i decu i nastalo je rasulo...
Prvi dobrovoljac
Milan Martić reče: - Ti si, Slobo, prvi dobrovoljac... Bio sam i u januaru '91, ali sa dva autobusa oficira, tada je bilo nešto drugo. Ne ostavljam nikoga na cedilu. Tada su bili i Arkan i kapetan Dragan, grdni šešeljevci, četničke vojvode, novinarske ikone. Martić je ispričao kako mu je "kapetan Dragan uzeo pancir i blindirani auto i zbrisao na vreme".
Nisam bio uveren da je zbog te odluke nastalo rasulo, jer, pre svega, to nije bilo rasulo, nego jedno uredno povlačenje po unapred pripremljenom putu bez ometanja od strane neprijatelja. General Mrkšić je izlazio povremeno nešto da reguliše, naročito kad je predsednik bio vulgaran. Kada je ušao i seo, Mrkšića sam pitao:
- Mile, kakvo je sad stanje? - Radić i Kovačević su dole, na Malovanu i šire se organizuje zaštitnica. - A u Lici? I tu se organizuje, ona dva korpusa na Baniji i Kordunu dobro se drže. - Imaš li vezu s njima? Nejasno mi je odgovorio i izašao. Razgovor je nastavio general Bjelanović, dosta svež i ničim zabrinut, opušten, čini mi se nesvestan situacije. Pitao sam ga: - Bjelanoviću, kako su oni ostali bez municije? - Pa, j...o ga ti, niko nije hteo da utovara i da vozi, sve se rasulo. - A je li municija i gorivo izvučeno ili uništeno? - Ma jok, je l' ti kažem da nisu hteli utovarati, sve se to razbežalo. - Jesi li preduzeo mere da se bar uništi? - Ma jesmo nešto, ali nisu uspeli. - Koliko je toga ostalo? - Puno, preko hiljadu tona municije i preko pet stotina tona goriva, od toga preko dve stotine tona kerozina.
Počeo je da me boli stomak, naročito od Bjelanovićevog odnosa prema strašnoj istini. Nisam želeo da koristim zlu priliku, pa da gospodinu generalu saspem u lice njegovu sujetu - kako sve vojne objekte u Severnoj Dalmaciji drži u svojoj vlasti i kako na naopak birokratski način upravlja svim ratnim materijalnim sredstvima, kojih je za ono vreme bilo u izobilju, kako komandama i jedinicama, kao milostinju, deli sve - od toalet papira do najsloženijih borbenih sistema, čime i u ovo veoma zlo i opasno vreme sprovodi mirnodopsku filosofiju JNA, koju smo mi nazivali pozadinskim upravljanjem i komandovanjem vojskom.
Avijacija nestala
Posebno je zaslužio da mu u lice saspem svu tragediju angažovanja veoma mladih kadrova za obezbeđenje vojnih objekata u slučaju opšte mobilizacije i za popunu formacijskih mesta pozadinske baze Glavnog štaba, koju je upravo taj general digao iznad vojske. Samo u toj njegovoj pozadinskoj bazi angažovano je na raznorazne zadatke obezbeđenja blizu 200 mladića najsposobnijih po borbenim kriterijumima i nekoliko desetina profesionalnog kadra, podoficira, oficira i civilnih lica, a sva sredstva, kako kaže general s veoma blagom konstatacijom, pala su u ruke neprijatelju... Iz razgovora s generalom Petrovićem zaključio sam da su avioni i helikopteri prebačeni u Banjaluku.
