U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (12): Traži se "krivac" za pad Krajine
Svi pokušaji da se RSK održi bili su samo farsa onih koji su najodgovorniji u Srbiji, da bi sa sebe skinuli odgovornost od izdaje, kao što su to činili za sve vreme rata. Sve ide u trendu, počevši od Zapadne Slavonije. Trećeg maja 1995. pozvali su me isti ljudi. Primio me general Zorić, načelnik Personalne uprave.
Ukus gorčine
Smiren, pitom prijatan i prisan, general Zorić mi je predložio:
- Slobo, mi smo te pozvali da ti predložimo dužnost komandanta korpusa u Krajini, ali moram ti reći da tamo ideš kao penzionisani pukovnik.
Odgovorio sam:
- Gospodine generale, izuzetno cenim vašu poštovanje i čast koju mi ukazujete, ali, molim vas, uopšte se ne postavlja pitanje da li ću ja ići u Krajinu ili ne i pod kakvim uslovima. Ja sam komandantu Kistanjske brigade obećao da ću doći kao borac dobrovoljac ako dođe do rata. Problem je u nečem drugom. Nemam poverenja ni u vojno, ni u političko rukovodstvo Krajine i pod njihovom komandom nisam želeo da budem ni kao aktivan pukovnik komandant korpusa, a kamoli da budem kao penzionisani pukovnik. Odande sam otišao da ne bih kao oficir i čovek bio ponižen i obeščašćen, i to u penziju, a ne u VJ. Uspeo sam, nesrećan, da prebolim, ali s krvavom ranom koja nikada neće zaceliti jer sam ceo život posvetio svojoj profesiji, koja mi je bila jedina svetinja. Neću se vraćati u pakao poniženja, pod komandu ljudi koji narod vode u propast. Ako želite da spasete narod Krajine, predlažem vam da formirate snažan tim pravih ljudi političara i oficira i da ga hitno uputite u Krajinu. One sve koji se zovu političari treba odstraniti i energičnim i hitnim merama organizovati narod za opstanak. Pod komandu tih ljudi idem odmah i ne postavljam pitanje gde ću i koju dužnost i pod kakvim uslovima obavljati.
Pažljivo su me saslušali i zabeležili moje kategorično, ali smireno izjašnjenje. Otišao sam iz Generalštaba s ukusom blaže gorčine.
Nećemo se više čuti
Ujutro, pred sam polazak u Generalštab, javlja se pukovnik Medaković:
- Gde smo mi ono rekli da ti ideš? - Kako gde, pobogu, pa saopštili ste mi u GŠ i tri puta si me zvao da mi to potvrdiš?! - Znam, ali zaboravio sam. - Kod Bore, pobogu! - Ej, to otpada, ne ideš, čućemo se. - Gonite se bez traga, nije ni čudo što propadamo. Nećemo se više čuti.
Od tada se uvređenoj gospodi nisam javljao niti su me oni zvali.
Ostala su mi jedino lična uverenja u uzroke i posledice rata, ali i uverenja da je ovo samo početak stradanja srpskog naroda. Od kuće sam nazvao Sašu Đorđevića i predstavio se.
- Vi ste me, gospodine, tražili.
- Da, od našeg vojno-političkog komentatora pukovnika Antića dobio sam informaciju da ste vi veoma dobro obavešteni o pitanju u Krajini, te vam predlažem da se nađemo gde vam odgovara i da se dogovorimo da nešto napravimo.
Sram vas bilo!
Okrenuo sam se porodici, naročito deci, koju sam nastavio da upoznajem, ocu, majci, bratu i njegovoj porodici, želeći da im pomognem da se sklone od Tuđmanove soldateske, da izađu iz Baranje na neku drugu privremenu stanicu, u strahu od nove opasnosti u borbi za očuvanje golog života, časti i ljudskog dostojanstva, na okupu vilama i motikama. Krivci, prevarili ste mene i moj narod, sram vas bilo!
- Shvatio sam, gospodine, ali samo pod uslovom da nema ograničenja. Ostalo je da se čujemo. Trebalo je nekoga okriviti iz Krajine i trebalo je da ja budem taj. Shvatio sam iz razgovora.
- Slobo, shvati, tamo više nema krivaca, svi su krivci ovde. Tamo nisu stvoreni krivci iz politike koja je začeta u Krajini, nego koja je tamo posejana. Sejači te politike u Krajini nikada nisu ni bili, jer da su bili tamo i videli tu nakazu, videli bi i sebe u svom ogledalu. Oni koji su tamo bili, takvi su da im je lik u ogledalu odgovarao originalu i oni su bili veoma zadovoljni. Razlike između prvih i drugih nema jer prvi su se videli u ogledalu, a drugi kroz oči i uši prvih.
Razlika je i u tome ko je koga više optuživao za pad Krajine u meri i u argumentima. Međutim, nije bilo ni mere ni argumenata jer da je bilo argumenata, morali bi ipak okriviti sebe. Ali, na sreću i prvih i drugih, u trendu nastaje nova katastrofa, Zapadna Slavonija postaje davno prošla katastrofa, a Zapadna Krajina prošla, nastupa nova Bosanska Krajina, a na pomolu je Istočna Slavonija, Zapadni Srem i Baranja. Te katastrofe kao injekcije sve više jačaju imunitet kojim naši krivci postaju sve imuniji, posebno okupacijom "priznate" RS i "dobijene" Istočne Slavonije, Zapadnog Srema i Baranje. Naši krivci su toliko imuni da za dalje razbijanje Srba (Kosovo, Vojvodina i Sandžak) uopšte neće osećati krivicu jer neće imati razloga da optužuju jedni druge.
Mrkšiću nisu odrešili ruke
Došlo je do smene generala Čeleketića i na dužnost komandanta Glavnog štaba postavljen je general Mile Mrkšić, koga je narod prihvatio s oduševljenjem. Mrkšić me je pozvao u svoj kabinet odmah nakon imenovanja, u Generalštab VJ, gde je na sastanku sa desetak oficira (koji, sem nekolicine, nisu bili spremni da idu u Krajinu) izneo svoj program reorganizacije vojske i uveravao nas da mu niko ne može stati na put, da ima snažnu podršku od faktora SRJ i potpuno odrešene ruke u organizaciji vojske i odbrane. Bio je samouveren i odlučan, pun optimizma u uspeh, rekavši na kraju:
- Vi koji se kolebate i mnogi drugi, trčaćete kod mene u Krajinu.
Saopštio je kada se organizuje prevoz za Knin i zahvalio se na našem odzivu na sastanak.
U četvrtak, 10. juna, uveče, supruga mi saopšti:
- Zvao te Mrkšić iz Knina već dva puta. Zvaće u devet. Javi se čoveku, nema smisla.
Pozvao sam Knin.
- Zdravo, Mile, javljam se, tražio si me. - E, zdravo. Odlučio sam da te postavim na dužnost kojom ćeš sigurno biti zadovoljan - komandanta one nove jedinice, da nastaviš posao koji si ranije započeo. Znam da si opredeljen, nađi prevoz i dođi. - Dolazim za dan-dva...
Bio sam oduševljen. To je bila dužnost komandanta korpusa specijalnih snaga. Bilo mi je poznato da se formira takav korpus iz njegovog programa. U subotu, pre polaska, javio sam se Mrkšiću.
- Mile, krećem.
- Nemoj dolaziti! - reče mi. - Komandant će biti Stupar, a ti ćeš s unapređenjem i ukazom doći do kraja meseca na drugu dužnost. Zvaću te, imam tvoj broj.
Proradio sistem, pomislih i prekorih sebe što se i dalje petljam gde mi nije mesto. - Otpada sve - saopštih iznenađenoj supruzi i deci. Ispao sam naivan. Shvatio sam da Mrkšiću ipak nisu odrešene ruke. Ipak sam i dalje bio duboko uveren da mi je mesto u Krajini.
