U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (10): Sreća je i živa glava
Priče da se sprema protivudar na NATO i Hrvate niko nije mogao potvrditi. Tražio sam generala Gruju Borića, brzo su me odveli u njegov kabinet. Susret je bio srdačan i kratak. Zamolio sam ga da mi da neke informacije i uniformu. Izvadio je papir s nekoliko strana i pružio mi. To je bio proglas Generalštaba Republike Srpske, s potpisom generala koji su podržali Mladića, koji se suprotstavio odluci predsednika Karadžića da se u ovako teškoj situaciji za srpski narod vrše smenjivanja i promene u Vojsci Republike Srpske, jer bi to moglo imati nesagledive posledice.
- Hoće li Vojska RS preduzeti određene mere? - Sigurno hoće, u toku su, Mladić je u Banjaluci. - Hoće li biti neka protivofanziva? - To ne znam, nađi Mladića i pitaj njega. - Znaš li gde je naš Glavni štab? - Trebalo je da general Bjelanović bude na pozadinskom komandnom mestu, a Mrkšić ne znam gde je, njegovo komandno mesto bi trebalo biti u Prijedoru. - A Krizni štab? - Trebalo bi da je u Banskom dvoru...
Drugi svet u Banjaluci
U Banjaluci je život tekao normalno. Grad je bio pun naroda, kafići puni omladine obučene po evropskoj modi, s puno mladića koji su delovali kao manekeni. Taj red i lepotu narušavali su izgubljeni razoružani borci i lutajući traktori koji su s punim prikolicama žena, dece i staraca tražili privremeno utočište. U Republici Srpskoj, sem izbeglica i propagande, ništa novo. U Srbiji se naveliko prihvataju izbeglice od Kosova do Vojvodine, u Hrvatskoj trijumfuju. U svetu javno govore o humanitarnoj katastrofi, žale Hrvate u Banjaluci i, verovatno, zadovoljno trljaju ruke uspešnim početkom razbijanja Srba...
Znaju kad je večera
Otišli smo u Krizni štab Republike Srpske Krajine, u Banski dvor. Ušli smo u prostoriju koju koristi predsednik Karadžić i u jednoj kancelariji našli pukovnika Kostu Novakovića. - Kosta, mene interesuju neke stvari. Prvo gde se prikupljaju dobrovoljci, ko rukovodi tim zadatkom?
- Generali Mrkšić i Lončar su na terenu, u deblokadi kolone s Banije i Korduna, a ovi pozadinci i personalci su u komandi Korpusa banjalučkog, mislim da ti oni mogu detaljnije reći situaciju.
- Molim te, da li ste vi iz Kriznog štaba doneli neke konkretne odluke šta dalje. - Ne mogu ti ništa konkretno reći. Mi treba tek da se konstituišemo u drugoj zgradi, još tačno ne znam gde, pa da donesemo neke odluke...
Uputili smo se u komandu Prvog krajiškog korpusa. U komandi su zaista bili personalci i pozadinci, ali posle razgovora s dvojicom oficira, shvatio sam da oni, sem kad je i gde večera, ništa drugo nisu znali.
Vozača Duleta sam čekao da zakači prikolicu i pregleda veliki šleper za put. Na put se spremila i njegova supruga. Po izlasku na glavni put, posle nekoliko kilometara, kolona je zastala, nisam imao strpljenja, izašao sam iz vozila i krenuo pešice. Kolonu su zaustavili vojnici s objašnjenjem da čekamo prolazak vojske.
Obradovao sam se i išao. U koloni je pored traktora bilo i putničkih vozila, više nego ranije.
Išao sam dalje, počela je jaka kiša, stao sam ispod jedne krošnje i čekao. Iz jedne kuće izašlo je pet starijih ljudi. Videći pljusak, stadoše pored mene ispod krošnje.
- Koga čekaš? - upita jedan. - Vozilo - odgovorih. - A kud ćeš? - Idem za Srbiju. - Odakle si? - Ne znam - odgovorih. Čovek ućuta.
- Odakle ste vi? - upitah. Iz Like - reče jedan s naočarima. - Kuda ćete sada? - A idemo u Vojvodinu, tamo imamo rodbine. - Blago vama. - Nije nam blago, mi smo blago i sve u šta smo život založili ostavili. - A zašto? - A zašto, dobro smo i prošli kako je bilo. - Napale nas strašne ustaše - dodah sa ironijom. - Ma ne, nije nas niko napao, pala komanda da se ide. - Čija komanda? - Naša komanda u Plaškom. - Ko je tebi, čiča, naredio? - Eh, nije mi niko naredio, lupali su mi na prozor i rekli: "Ajde, pokret, naređeno da se povlačimo." - A ko ti je lupao u prozor? - Pa, onaj, reče neko ime, evo i mom komšiji je to rekao. - Je li on iz komande? - Nije, ali je rekao, naredila komanda. - A ti slušaš komandu? - Koga ću, sinko, ako neću nju, ona nam je sve. - Ja ne znam, čiča, ko je tebi naredio, ali sam razgovarao s vašim komandantom, generalom Stevom Ševom i rekao mi je da on takvu komandu nije izdao - postaše još radoznaliji i iznenađeno me gledaše. - Reče mi da je on vraćao borce gore na brdo iznad Plaškog i da su oni opet napustili položaje. - Nije to prava vojska, sinko, nema discipline - odgovori treći starac - E, kakvu smo mi disciplinu imali, kako smo ratovali goli i bosi i gladni. Evo, nas dvojica smo celu Jugu u Šestoj ličkoj prošlog rata prošli. - Pa, zašto ne valja vojska? - Ko bi to znao. Svak se u nju petljao. Svi hoće da budu glavni, svi misle da mogu vojskom komandovati, a ne znaju ni nos da obrišu.
- Ja sam bio tamo '93. godine, vi ste tamo imali dobre oficire. - Ma kakvi, njima niko nije odgovarao - odgovori prvi starac - vele, oficiri komunjare, izdajnici, njih treba pobiti. - Ko veli? - Pa oni... - počeše da nabrajaju neke. Zašto niste nešto učinili? - Makar šta, pa svi imaju oružje, ne znaš ti, gadna je to stvar, to su bande, moj sinko, neradnici, lopovi.
Ćuti, komunjaro
Pa ove stranke, naročito neki četnici. Posle onih akcija čišćenja, ja kažem nekim dobrovoljcima da se tako ne ratuje, a oni uperiše puške u mene i zapretiše mi: "Ćuti, komunjaro, ubićemo te."... Nisu obeshrabreni, naučilo ih je veliko životno iskustvo, sreća je živa glava...
Presekle ih ustaše i Turci
Posle Bijeljine smo naišli na kolonu koja je stajala. Prišao sam jednoj grupi i pozdravio je. Opet tri starija čoveka i jedna žena. - Odakle ste? - pita Dule. - S Korduna - odgovori starac sa šeširom. - Kako ste se uspeli izvući? - Ha, kako, mi smo na vreme, iza tenkova. - A je li ostalo naroda? - Jeste, ostalo je, presekle ih ustaše i Turci. Sve će ih pobiti. - Gde je Mile Novaković? - Ne znamo mi to - odgovori starac i sa ženom ode u mrak, ostadoše ona dvojica. Jedan me upita: - Imaš li cigaretu? - Imam - odgovorih i dadoh mu. Zapali i nastavi: - Ko će to znati, bili smo na putu, naišli su tenkovi i mi smo se za njima uspeli probiti. Mnogi su ostali. - Čuo sam da su Veljko Bosanac i Čedo Bulat pobijeni? - Priča se svašta, ko zna šta je istina. - A gde ste izašli? - Pa na Dvor, most na Uni je još bio čitav... Stanje koje mi je izneo Mrkšić da se Kordun i Banija dobro drže, bilo je kratkog daha. Vest da su ubijeni Veljko Bosanac i Čedo Bulat me je duboko potresla, jer sam ljudski i profesionalno bio vezan za te ljude. Mučna mi je pomisao da su ubijeni od naših ljudi.
