Krajišnici u blatu, Vučiću fontana
Večeras u 20 sati, u centru Busija kod Zemuna, uz sasluženje partrijarha srpskog Irineja i prisustvo državnog vrha Srbije i RS, održaće se parastos poginulima u "Oluji", kao i centralna manifestacija obeležavanja Dana sećanja na stradanja i progon Srba iz Hrvatske 1995. godine.
Posle progona iz Hrvatske, Busije su postale najveća krajiška naseobina na Balkanu. Ni u Hrvatskoj, odakle ih je 1995. godine proterano više od 250.000, danas nema naselja gde je toliko Krajišnika na jednom mestu.
Deca samo roditeljska briga
Petrova supruga Mira objašnjava da im je u Busijama najveći problem što nema ni škole ni vrtića.
- Svake godine ovde se rodi dece za jedan razred. Evo, u našoj ulici, samo do asfalta ima 21 dete. Moje troje je već završilo osnovnu školu, pa će izgleda i ovo četvrto. Četiri kilometra je do škole u Ugrinovcima i isto toliko do Batajnice. Deda ih vozi i dovozi. Ne mogu ih same puštati - priča Mira.
Sanjaju zavičaj
Reporteri "Vesti" posetili su Busije za Svetog Iliju i iz prve ruke čuli o čemu Krajišnici razmišljaju 21 godinu kasnije. Velika bina je planirana na travnjaku do crkve, pa je taj prostor pretrpan radnicima. Dok jedni razvode kablove za struju, menjaju pregorele sijalice, drugi ravnaju mesto za binu, treći asfaltiraju sve prilaze...
Nije u redu da visoka državna delegacija predvođena Aleksandrom Vučićem i Miloradom Dodikom naleti na neku džombu. Nije u redu ni da ih ne sačeka lepo uređeno naselje, pa su za ovu potrebu preko noći na ulazu u Busije nikli i park, fontana i spomenik, pa čak i već razgranato drveće.
Iz okoline Knina rodom, Petar Mijatović sa ženom, troje dece i majkom živi u ulici koja ima fontanu samo kada je veća kiša, a putem prođe vozilo. Tom ulicom Vučić neće proći. Ne zato što ne želi, već zato što je put toliko izrovan da je pametnije preskakutati ga nego prepešačiti.
Petar kaže da često sanja zavičaj, ali mu je najteže uveče, kad se porodica okupi, a neko od dece ga upita za "staru kuću", u Kninu.
- Pita me često najmlađi, Milovan, prevrće stare slike: "Tata, kako je bilo u staroj kući." Ja mu oćutim, plače mi se, ali ne mogu pred detetom. Lažem da ćemo uskoro ići da je obiđemo. Gde ću mu ruševine pokazivati - priča 50-godišnji Petar.
Još nijednom nije obišao tu kuću. Kaže, već nije siguran da li bi mu srce izdržalo.
- Videću da tamo sredim papire, da bar nešto ostane deci, ali ne mogu još, nisam spreman za to - priča Petar.
Na drugom kraju Busija porodica Jokić se ne žali. Umesto fontane, ispred kuće imaju montažni bazen. Presekli život napola - onaj pre "Oluje" i ovaj sada. Sa Petrom ih ne vezuje samo puna kuća dece i tužna, krajiška sudbina, već i slična neasfaltirana ulica.
Pročitajte još:
* Ucenjuju Beograd i progone Krajišnike
* "Ako je uslov da budemo kao Hrvati, ne idemo u EU"
Rodom su iz Obrovca, a u Busije su stigli 1. aprila 2003.
Stojan sa svojih 72 godine "pozira" sa suprugom Mandom ispred zajedničke fotografije koju je uspeo da strpa u traktor. Lista i one manje fotografije, uglavnom u boji, napravljene mahom posle 1995.
Masovno iseljavanje
- Često idemo dole. Sin i snaja redovno odlaze na odmor. Što bi plaćali negde kada imaju svoju kuću i more blizu! - veli Stojan.
Sin Slobodan kaže da se uglavnom kupaju na mestu gde su samo Srbi. Mogli bi i na drugoj plaži, ali ne žele da prave sebi probleme.
Ideja o školi i obdaništu u Busijama je živa skoro od osnivanja naselja, daleke 1997. Od tada do danas, kako bi se raspisali koji izbori, tako bi u predizbornom programu najčešća obećanja bila "škola, vrtić, asfaltiranje ulica, kanalizacija...".
- Kako prođu izbori, tako se i zaboravi - veli Jovan Vučenović, sekretar Udruženja građana naselja Busije.
Izborno obećanje, nikom radovanje
Jovan Vučenović kaže da su im sve partije pred svake izbore obećavele kule i gradove.
- Evo, pred poslednje izbore došli su nam čelnici grada i opštine Zemun. Goran Vesić nam je obećao da će ove godine početi izgradnja škole. Sada je avgust, ne znam, možda će radovi početi na jesen... Opet, pre nekoliko godina, opet su bili neki izbori, obećali nam gas. Zaista su počeli da kopaju, a onda sve stalo jer niko ne zna odakle bi se snabdevali gasom. Posle su prokopali to isto, ali da bi Telekom postavio svoje kablove. Rekoh ovima u Zemunu da sledeći put ostave kanal za oticanje vode tokom kišnih dana, barem da imamo neku korist - priča Jovan.
- Zapravo, kad bolje razmislim, lakše mi je da vam kažem šta sve imamo, nego šta nemamo - dodaje ironično ovaj 68-godišnjak.
Busije imaju fudbalski klub, ali nemaju teren. Imaju crkvu i sveštenstvo, ali nemaju groblje, imaju vodu, ali ne i kanalizaciju, imaju dva kulturno-umetnička društva, ali ne i Dom kulture gde bi vežbali.
- Imamo i ulice, lepe, široke, ali trećina nije asfaltirana - nastavlja da nabraja Jovan.
Kaže, većinu stvari Krajišnici su sami finansirali: vodovod, javnu rasvetu, delom niskonaponsku mrežu.
Jovan Vučenović nabraja probleme da ne stižemo sve da zapišemo. Jer tu je problem vlasništva, te svake godine sve veći porez, te upis u katastar...
- Onda se čudimo što prošle i ove godine sve više mladih odlazi u "treće zemlje". Ove godine je najmanje 40-50 porodica otišlo. Kuće ili ostale prazna ili ih starčad čuva - veli Jovan Vučenović.
Ceo vek u godinu staža
Petar radi na građevini već 30 godina, ali ima samo godinu dana staža.
- Uglavnom radim na crno. Neće gazda da plaća ono što ne mora. E, baš te godine kada su me prijavili, došli iz socijalnog i rekli da pošto sam zaposlen, više nemamo prava na dečji dodatak. I majci su u Hrvatskoj rekli da nema prava na celu penziju, priznali joj samo 14 godina. Ali, ne kukam. Bilo bi lakše da ima posla, lako bih onda i ovu kuću završio. Veruj, od 2006. godine nijednu ciglu nisam stavio, sve ode na puko preživljavanje - priča Petar Mijatović.
