U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (1): Krajina pada, vođa u Beogradu
Dve decenije nakon pada Republike Srpske Krajine u avgustu 1995. Slobodan Vukosavljević, danas pukovnik JNA u penziji, u svojoj knjizi "Zašto je pao Knin - Ispraćaj naroda", obelodanio je do sada malo poznate podatke koji pokazuju koliki je, zapravo, udeo i odgovornost srpske strane za jedan od najvećih egzodusa Srba u novijoj istoriji.
Progovorio je o zameni sposobnog oficirskog kadra RSK poslušnim, izostanku vojne podrške i Srbije i tadašnje Jugoslavije, kao i o istovremenoj smeni generala Ratka Mladića sa komandne funkcije u Republici Srpskoj.
Govoreći o podeljenosti rukovodilaca u krajiškim gradovima, iznosi svedočanstvo o visokim srpskim oficirima, akterima tih događaja, kao i o Miletu Mrkšiću, vrhovnom komandantu Srpske vojske Krajina, koji je u padu Knina dobio ulogu žrtvenog jarca, dok je Milan Martić, predsednik RSK, ostavljen bez pomoći. "Vesti" prenose odlomke ove zanimljive knjige.
Napad u zoru
Hrvatska je 4. avgusta 1995. napala SAO Krajinu: Severnu Dalmaciju, Liku Kordun i Baniju. Taj napad je Vukosavljevića zatekao u Beogradu. Smatrajući da je došao konačan obračun sa hrvatskom stranom u ratu, krenuo je put Knina, sa vozačem Vasom, Dalmatincem, kojem je porodica ostala u Kistanjama, i sa Ličankom Zorkom, čija su deca bila na raspustu u Donjem Lapcu.
"Svi oni koji su radili na razbijanju Jugoslavije, radili su na razbijanju srpskog naroda u celini i dali svoj veliki doprinosu stradanjima Srba Republike Srpske Krajine, oni su ključni krivci", upozorava Vukosavljević. Za početak agresije hrvatske vojske na RSK saznao je 4. avgusta 1995. izjutra, putem medija. Roditelji su mu bili u Baranji, u selu Darda, ali je on krenuo u Knin, uveren da će tamo ići i drugi dobrovoljci.
Zvao sam Generalštab u nameri da saznam da li ima pokreta dobrovoljaca za Knin. Nisam dobio potvrdan odgovor, osetio sam da tamo vlada opšta konfuzija i da takvih planova nema. Iz svoga stana uspostavio sam vezu s Glavnim štabom u Kninu, javio se zastavnik Žeželj, ađutant komandanta Glavnog štaba general-potpukovnika Mileta Mrkšića. Zatražio sam vezu s komandantom."Uporno sam zvao Glavni štab RSK, i u osam časova dobio vezu. Javio se general-major Dušan Lončar, načelnik Glavnog štaba i odgovorio mi:
- Dolazi odmah, dobro se držimo, naročito tvoj korpus, to je tvoj minuli rad. Delju oni nas, ali i mi njih... - Krećem odmah! - odgovorio sam...
- Ima sastanak, nije mi dozvoljeno da ga prekidam - odgovorio mi je smireno i uverljivo. - Kakva je situacija? - upitao sam.
- Situacija je vrlo teška, ali nije bezizlazna...
Javio mi se Dragan Bjedov i potvrdio da će doći uveče, i da će mi dati službeni auto, jer on ne može da ide u Knin, bar još tri dana, predsednik Babić dao mu je neke zadatke koje mora rešiti u Beogradu.
Ispraćaj naroda
Milan Babić, ključni lider naroda RSK i čelnik desničarske SDS prvo je bio veliki komunista, a u prevratu i vraćanju u kapitalizam, postaje veliki antikomunista. U podelama među Srbima postaje pristalica četništva. Postaje miljenik u krugovima stranih službi, pre svega onih koji sprovode program za razbijanje jedinstva Srba, te kao nosilac desničarske ideologije dobija podršku s Pala i delimično iz Beograda. Ali, kao takav, ne dobija podršku većine naroda, jer ga je narod video kao čoveka podela, slabog ratnika, time i kao neubedljivog lidera.
Između čelnika i izdajnika
Predsednik Srbije Slobodan Milošević je najveći srpski lider i najodgovorniji srpski političar za sudbinu naroda Krajine. Nesporno je i to da su Srbi iz Krajine pružili otpor Hrvatima da ih ne odvajaju od njihove matice, uz veliku podršku Srbije i njenog lidera. Očekivali su zaštitu od Srbije i Miloševića, koji se pred OUN obavezao da će štititi Srbe u Hrvatskoj, te dobio mandat za tu funkciju. Ali, neosporno je i to da su predsednik Milošević i najodgovorniji ljudi SRJ i Srbije okrenuli leđa i prepustili sudbinu naroda na milost i nemilost, dozvolivši Hrvatima da proteraju Srbe iz njihove Krajine u operacijama "Bljesak" i "Oluja", o kojima su, prema podacima vojno-obaveštajne službe, bili upoznati.
Odbrani Krajine nije poklanjao pažnju, niti se interesovao za stanje sposobnosti vojske. Profesionalne oficire vojske nije prihvatao i prema njima je bio veoma odbojan. Tako je nastala veoma negativna selekcija oficirskih kadrova za ključna mesta u vojsci, gde je Babić imao odlučujući uticaj. U podelama među Srbima bio je pristalica stvaranja paravojske.
- Zar je Babić u Beogradu? - Da, u Beogradu je - odgovorio je začuđeno. - I meni je nestrpljenje bilo veoma čudno!
S nestrpljenjem sam dočekao Bjedova, s kojim sam se, kao i s porodicom i prijateljima, pozdravio i krenuo na put u rat, ne sanjajući da idem na ispraćaj sopstvenog naroda iz sopstvene otadžbine.
Srpska Krajina nespremna za odbranu
Slobodan Vukosavljević, rodom iz Slavonije, u ratu 1991. i 1991. komandovao je artiljerijom Prve operativne grupe JNA za Baniju i Kordun, a 1993. radio u Glavnom štabu vojske Krajine i komandovao jurišnom brigadom. Nakon toga je do jula 1994. bio zapovednik Sedmog korpusa, Severnodalmatinskog, s komandom u Kninu.
Na lični zahtev, zbog, kako navodi, narušenog sistema rukovođenja i komandovanja vojskom Krajine, zatražio je smenu s dužnosti i sam podneo zahtev za penzionisanje, i u 48 godina života, po naredbi Generalštaba, napustio aktivnu vojnu službu.
Tumačeći zašto je odlučio da se, iako u dobrovoljnoj penziji, vrati u Republiku Srpsku Krajinu i pomogne svojim kolegama i narodu, on piše i sledeće: "Mučila me je borbena situacija, znajući stanje u Krajini u celini, a posebno u Severnoj Dalmaciji i Kninu. Posebno me je brinulo okruženje Severne Dalmacije i grada Knina jer su se već sedam dana nalazili u poluokruženju i imali i druge ozbiljne operativne probleme. Pre svega, slabo utvrđene odbrambene linije i neorganizovane snage u odbrani pravaca koji s Dinare izvode na Knin, kao i nepripremljenih snaga za neposrednu odbranu Knina."
