U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (6): Vest o Martićevom samoubistvu
Ujutro rano, 6. avgusta 1995, digao sam se na poziv osobe koja je otvorila vrata od prostorije gde sam spavao. Bio je mrak, izašao sam napolje u opšti metež, bilo mi je hladno, imao sam još samo jednu cigaretu. Vojnici i oficiri su izlazili iz kuća i počeli da se ukrcavaju u vozila što su stajala u koloni. Prišao mi je vojnik Travica, kome sam se obradovao. - Komandante, idete sa mnom, imam ja auto za Vas.
Ko širi glasine
Krenuo sam kroz metež za njim i oko sredine parka doveo me do parkirane askone. Vratio se vrlo brzo sa dva vojnika, jedan visok, plavokos i lep mladić, student mašinac, borac iz Benkovačke brigade, a drugi, malo niži, vrlo kratko ošišan, prćastog nosa, kaže da je bio nekada pratilac predsednika republičke vlade. Vele da me znaju i da ćemo ići zajedno. To su bili neverovatno snalažljivi momci. Našli su dva suva dnevna obroka hrane, nešto cigareta i doneli jedno pivo. Gorivo nisu mogli naći. Krenuli smo u preticanje kolone koja je bila neprekidna i uglavnom stajala...
Kolona je zaustavljena jer je uređivana u jedinstvenu kolonu. Morao se napraviti prolaz za kolonu koja je bila u preticanju, na čelu su bili tenkovi i transporteri. Vođa ekipe, pukovnik Mašić, objasnio mi je da tenkovi moraju ići napred u gotovs ne bi li se upotrebili na ličkom delu protiv hrvatskih i muslimanskih snaga, koje su od Donjeg Lapca i Bihaća mogle ugroziti kolonu. Rekao mi je kako iza tenkova idu vozila Glavnog štaba, ali kako se mi možemo ubaciti odmah iza tenkova. Pitao sam ga gde je sledeće komandno mesto Glavnog štaba, šapnuo mi je da je na Oštrelju...
Pravi Krajišnik
Vojnik Travica je bio jedan od vozača pukovnika Radića. Imao je brata blizanca, bili su iz Benkovca, njih dvojica su zajedno mladost proveli u ratu u JNA i u Vojsci Krajine. To je jedan od onih pravih Krajišnika, vojnika koji sve daje za otadžbinu, dostojan predaka Travice i jedan od onih boraca koji, kada se uveri u dostojanstvo svog komandanta, za njega daje sve.
Kolona je stala, dva borca su izašla iz kola, za volan je seo student koji me upita u poverenju: - Pukovniče, čuo sam da se Martić ubio...
Mučio me Martić. Sinoć mi je rekao da je predveče obišao kolonu i da ga je narod dočekao tako što su ga jedni psovali, drugi pravdali. Ovi prvi su mu sve nabrajali, a oni drugi, ipak, svaka mu čast, među nama je. Sve je to normalno u ovako teškoj situaciji. Ali šta znači ova priča o samoubistvu? Razmišljao sam da bi moglo biti nešto drugo jer on, sem vozača i pratioca, od svih svojih iz države, nije imao nikoga, mnoge sam već sreo u koloni, a neki nisu ni bili u Krajini početkom napada. Druge mogućnosti nisam nalazio, a samoubistvo sam isključio, poznavajući njegovu konstituciju i psihičko stanje, kao i uverenost da on nije svestan stanja i moralne odgovornosti za događaje koji se odvijaju. Isključio sam i druge pretpostavke i, poznavajući aparat i metode, zaključio: "Verovatno hoće da izazove sažaljenje naroda." Isključio sam i moguću propagandu neprijatelja.
U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama:
1. Krajina pada, vođa u Beogradu
2. JNA proglasili "izdajnicima"
Tek poneki borac
Sunce je već žarko pripeklo, opet smo zastali, to je bilo mesto gde sam ostavio Vasu. Kolona je stala, izašao sam iz kola i krenuo peške, stajala je i desna kolona formirana od traktora s prikolicama, freza, ponekog automobila, neki i sa izduvanim gumama, uglavnom vezani za prikolice. Prikolice su bile pune staraca, žena i dece, tek poneki borac.
Stao sam kod grupe ljudi koji su me prepoznali i pitali:
- Pukovniče, kada ćemo stići u Petrovac? Odgovorio sam: - Verujem do sutra u ponoć, a možda i pre, ako se kolona ubrza. Kolonu sam sreo juče ujutru oko četiri sata u Petrovcu i, ako su je pustili, ona je, verujem, davno prošla Banjaluku. Ljudi su začuđeno gledali sa izraženom brigom. Nisam ih ništa pitao, njihovo stanje je bilo očito. I dalje, ti starci, te žene i ta deca su kao isklesani nepomično i dostojanstveno sedeli na tim prikolicama.
U penziju zbog oficirske časti
Svaki od mojih saputnika-vojnika ispričao je svoju situaciju, kako su se pomakli s položaja, ostavili zavičaj, pitajući se gde su njihovi roditelji, rodbina, a dvojica su imala supruge i decu. Napuštanje položaja i povlačenje videli su kao glavni uzrok svoje nesreće. Na pitanja zašto nije pomogla Republika Srpska i zašto ne pomaže SR Jugoslavija, rekao sam da ne znam i da me za to nije briga...
- Ovde se pričalo da ćete doći za komandanta vojske, pa u poslednje vreme za ministra odbrane. Stalno su kružile neke priče.
- To je smešno, to su priče možda potekle od nekih oficira ili ljudi koji su me u pojedinim situacijama za to priželjkivali. Knin je mali, a nije velika ni Krajina, sve se vidi, naročito stanje u vojsci, jer je za vojsku direktno vezana sudbina naroda, a pošto se vidi uglavnom ono što je loše, narod je sve više zabrinut zbog tog lošeg stanja u vojsci koje se u poslednje vreme pogoršavalo, odatle su te priče.
Smešno je zbog toga što nisam ničiji i ne bi mene predložili, a drugo, bio sam izričit kako želim da idem u penziju.
- Zašto u penziju? - To je jedini način da se u ovim vremenima opšte negativne selekcije sačuvaju čast i dostojanstvo. Na vlasti su osrednji ljudi koji ne mogu ništa promeniti, želeli bi, ali nisu sposobni, s njima ljudi iz vojske, prosečni i karijeristi nalaze zajednički jezik i postaju njihovi pa, ako se pojavi neko ko hoće promene, postaje njihov protivnik. Onda njega pred nosiocem politike i vlasti obeležavaju kao uzročnika slabosti i ponižavaju ga. Kada sam osetio da mi se to sprema, napisao sam zahtev Glavnom štabu Vojske Srpske Krajine. - Čemu to vodi? - Vodilo je promenama stanja u vojsci koje je nužno.
