U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (2): JNA proglasili "izdajnicima"
Grad Knin, srednjovekovni balkanski gradić, glavno je čvorište za vezu između unutrašnjosti Balkana s jadranskom obalom. U burnoj istoriji, uvek je bio srpski grad.
Ustankom srpskog naroda 1990. godine Knin je sačuvao svoju slobodu od napada hrvatske paravojske, borbom Devetog korpusa JNA, u kome su bili Srbi pod komandom generala Ratka Mladića. Međutim, posle toga dolazi do prevrata, kada i u samom Kninu preovlađuje "četnički uticaj" rasplamsan od obaveštajnih službi Zapada i njihovih podaničkih političara s Pala i iz Beograda, a posebno iz Zagreba, navodi pukovnik Slobodan Vukosavljević.
Podela Srba
"S druge strane se borci NOVJ kao pobednici nad okupatorom proglašavaju izdajnicima, kao i pripadnici JNA, koji su jedini i mogli i hteli da organizuju narod za odbranu. Tako se stalno stvarao antagonizam među Srbima, nepoverenje i nesloga, kao i u celom srpskom narodu, ali se to ovde posebno izražavalo jer je to bio prostor koji se morao očistiti od Srba u cilju stvaranja Hrvatske, čiste katoličke države.
U podelama su se stvarale kriminalne grupe, posebno u tzv. strankama, kao i privatne vojske i paravojni sastavi u zaštiti kriminalizovanih političara. Izgubilo se jedinstvo naroda, poverenje u vlast i u državne institucije, kao i u samu Vojsku. Zavladala je nedisciplina i raspao se sistem rukovođenja i komandovanja vojskom. Mnogi "prvoborci" su se udomili u Beogradu, drugim gradovima u Srbiji i u svetu. A političari, privrednici i ostali uglednici izvukli su cele porodice i kapital na vreme. Time je i ognjište obezvređeno, naročito ako se na njemu uzalud gubi glava. Sve je to smišljeno činjeno pod vidom "velikog srpstva", a u strategiji onesposobljavanja naroda izgrađena je i strategija za proglašavanje krivaca, naravno, onih koji su se najviše odupirali njihovoj svesnoj ili nesvesnoj izdaji. Knin je pao neefikasnom odbranom Sedmog korpusa Srpske vojske Krajine (SVK), u kom su bili Srbi, a kojim je komandovao general Slobodan Kovačević, te 7. avgusta 1995. godine pada pod okupaciju hrvatske vojske uz pomoć SAD i NATO."
Pukovnik Vukosavljević je sa svojim saputnicima kod Sremske Rače prešao u Republiku Srpsku, 4. na 5. avgust 1995. godine.
"Nije bilo vojske, dobrovoljaca, novinara, velikih srpskih heroja, paravojske. Na pitanja je li prošla vojska i jesu prošli dobrovoljci niko nije odgovarao, samo su nam se čudili... U Republici Srpskoj ništa novo, dok deo srpskog naroda krvavo ratuje za svoj opstanak. Kretanjem od Bijeljine ka Brčkom sreli smo ili pretekli poneko motorno vozilo. Preko radija začuo se glas Radovana Karadžića, koji me je obradovao, i u nadi da ću čuti željeno, pretvorih se sav u uvo... Hladnokrvno i rečito je obrazlagao smenu generala Mladića s dužnosti komandanta Glavnog štaba i njegovo imenovanje za specijalnog savetnika. Odmah sam shvatio o čemu je reč i uzviknuo:
- Au, pa Mladić je smenjen!"
Karadžić na radiju
Obrazloženja gospodina Karadžića, kojim je odgovarao na pitanja slušalaca, u meni su sve više izazivala zebnju i mračne misli. Zapitao sam sebe: "Da li je moguće da ovakav čovek drži tribinu o svojim tragičnim potezima, razbijanju naroda i Vojske Republike Srpske, u možda najtežoj situaciji za srpski narod? Kako i zašto baš sada, šta se to dešava s nama?" Isključio sam svaku mogućnost kao varku ili obmanu neprijatelja, nego naprotiv. Postao sam sve zabrinutiji. Najednom sam čuo i vest da Šešelj, izlaskom iz zatvora, organizuje nerede u Srbiji. Zabrinutost mi je sve više povećavala želju da što pre stignem na cilj, ali i stvorila još nejasniju sliku o stanju u Krajini. Na putu je bilo sve normalno... Ništa nije ukazivalo da deo mog naroda krvavo ratuje za svoju slobodu."
Uticajni ljudi prvi u bekstvu
Poznavajući karakteristike navedenih pravaca (koji s Dinare izvode na Knin, prim. prir.) i mogućnost da se brane manjim brojem ljudi, verovao sam u uspeh odbrane. Ali, neprestano me je brinuo problem brzog napuštanja razvođa Dinare, čime je hrvatskoj vojsci omogućeno nanošenje glavnog udara s leđa, kako najelitnijim kopnenim snagama, tako i dejstvom najmoćnijih i najmasovnijih snaga podrške po nepripremljenom stanovništvu. Brinuo me je problem slabog manevra snaga jer su pod parolom "odbrane svog ognjišta" borci usmereni da brane svoje kuće, sela i zaseoke, i svako njihovo pokretanje s tog prostora smatralo se izdajom i blokiralo svaku mogućnost manevra snagama elementarne taktičke postupke u odbrani. Da ne govorim o mogućnostima upotrebe seoske vojske za protivnapade na NATO. Brinula me je slaba otpornost naselja na dejstvo avijacije i artiljerije kao glavni problem, a posebno neotpornost na neprijateljsku propagandu, kao i osrednjost i nesposobnost kadrova koji vode Krajinu u vojnoj i u političkoj strukturi... Brinuli su me loši primeri političara i uticajnih ljudi koji su se već nalazili van Krajine. Bunila me je činjenica da je stanje vojske i naroda u Krajini potpuno poznato hrvatskoj vojsci, kao i da će ona od NATO i Unprofora dobiti podršku. Verovao sam u narod koji je našao izbor u organizaciji oružane borbe, za samoodržanje i istorijski opstanak.
