U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama (9): Neko nas je žrtvovao
U najtežim trenucima narodu daj zabavu jer on želi da zabavom zapre sve svoje brige i nastavi u koloni iza svoga vođe. Ukućani u Banjaluci su nas lepo primili, odmah ponudili kafu i rakiju. To su mili i srdačni ljudi, koji u davanju vide svoju sreću. Kanazir, stari domaćin, šezdesetak godina, srednjeg rasta i punijeg stasa, prosede kose, gledao me je bistrim plavim očima šta ću reći, očito zabrinut. Ja sam ćutao.
Krajiška ljubav
Prišla je njegova supruga, blagog izraza lica s umirujućim osmehom i u najtežim situacijama.
- Oni Vaso vam ostavio torbu, uzeli mu auto dole u Prijedoru, veli policija, dobio je i potvrdu - reče mi. - Našao sam torbu, sve je tamo, posebno su me obradovale cigarete - jednu šteku sam stavio na sto, pružio Kanaziru.. - Uzmi, trebaće ti. - Nemoj, tebi će više trebati. - Ma, uzmi, pušićemo dok ima - odgovorio sam. - Jesu li tvoji svi izašli? - upitao sam. - Nisu svi. Ostali su neki moji najbliži rođaci - jedva je prozborio sa suzama u očima.
Neverovatna je ljubav koja veže Krajišnike, ne samo u porodici nego i šire u familiji, kao i prema prijateljima. Ona je bogata brigom, ugađanjem, srdačnim razgovorom, a častoljubljivost i poštovanje su pečat odnosa koji stranac može na svakom koraku primetiti.
Moji saputnici, koji su krenuli u Banjaluku da nađu svoje, rekoše mi da će se vratiti za dva-tri sata. Moram ostati, moram naći Glavni štab, nešto se mora desiti, moram da vidim, nešto se mora uraditi.
Politika iz kafića
Proturane priče o nekoj budućnosti na moru Dalmatincima su ulivale optimizam, kao i velika srpska duša naroda Banjaluke koji je prihvatao svoju braću. Momci su stigli kako su obećali, vratio se i Dragan, nije mogao da se probije u Knin. Momci su doneli puno informacija. "Šešelj pravi čuda po Srbiji, neki naši će mu se priključiti, hoće da sruše Miloševića. Stigao je Kapetan Dragan. Mladić poziva na mobilizaciju. Hrvati i muslimani idu na Drvar i Petrovac, hoće i Banjaluku." Zatim: "Da ćemo mi na Dubrovnik, naši su ušli u Osijek i Vinkovce i hoće da se spoje kod Županje." Ćutao sam i uverio se da su to priče, nešto iz kolone, a nešto iz kafića.
Izašao sam napolje, za stolom je već bio veći broj ljudi, uglavnom sam ih poznavao.
ajpričljiviji je bio kapetan Prijić, oficir rodom od Knina, na službi u Sedmom artiljerijskom puku kod pukovnika Mraovića. Visok, crn i stasit, svojim izgledom i stavom uliva poverenje dok ne progovori. Bio je pun gneva, sećam se i odranije, sve mu je smetalo. Obrazlagao je odluku da napusti vojsku optužujući i nju i politiku; govorio da je on svoje završio, da je njegov narod izdat, a zemlja prodata i da nema kome više da služi. Ostali su ćutali, ćutao sam i ja, misleći da je dobro da izbaci sav svoj jad i olakša svoju mladu dušu. Kada se ućutao, ne dajući mu za pravo, progovorio sam:
- Nisi u pravu, Nevene, ti si oficir, znam da si se napatio i da si pun gorčine, ali sada moraš ostati do kraja. - Kraj je, kome ja trebam bez svojih topova, bez svoje VBR (višecevni bacač raketa) i svojih vojnika. I pušku su mi oduzeli.
U rat sa tenkovima, iz rata sa motikama:
1. Krajina pada, vođa u Beogradu
2. JNA proglasili "izdajnicima"
4. Povlačenje sa svih frontova
5. Miloševića preklinjali za pomoć
Bio je veoma uverljiv i nisam želeo da ga nagonim u plač.
- Ovo su tvoji prijatelji i oni te sigurno ne žele takvog - rekao sam mu umirujuće.
Vens odavno presudio
- Ovo nije moguće, neko nas je žrtvovao, mi više ne postojimo kao narod, mi smo od sada samo jedinke bez doma i domovine. Pukovniče, vi mislite da mi ne znamo da je nama presuđeno Vensovim planom. Doduše, mi smo se u pojedinim periodima nadali. Vi ste nam ulili poverenje, ali su vas lomili i zbog svog dostojanstva napustili ste i vojsku i Krajinu.
- Ali, Nevene, ja sam se sam vratio u želji da se borim.
- Boriću se i ja, ali kao borac, ako ne odem u beli svet iz ovog ludila.
Potpuno sam ga razumeo, složili smo se da ćemo se ipak boriti. Mnogo mi je značilo kakav ćemo obojica utisak ostaviti na te ionako zbunjene i izgubljene ljude, srećne što su preživeli i, čini mi se, srećne što nekuda mogu da idu, a svi su, sem Stevanove i Draganove porodice, odlučili da nastave put. Ćutke su se dizali, pozdravljali i odlazili. S Draganom sam otišao kod Gojka Dukića. I u Banjaluci je bio u kontaktu s dobro informisanim ljudima.
Sabirni centar u privatnoj kući
Kroz kuću Gojka Dukića i dvorište, gde je organizovan prihvatni centar, za jedno popodne je prošlo mnogo ljudi, s mnogo potresnih priča, s mnogo procena i informacija. Najviše ih je svratilo da se okrepe i odmore, neki su tražili smeštaj u želji da ostanu u Banjaluci, uglavnom Krajišnici iz kolone, a dolazilo je i Banjalučana koji su ranije izbegli iz Krajine. Sve priče koje su moji momci, saputnici, ispričali i ovde su se prepričavale s puno ocena, procena i naklapanja. Začuđujuće je da ti ljudi izmrcvareni na nesigurnom putu u neizvesnost, bez igde ičega, imaju snage i duha da tako razložno i hladnokrvno razgovaraju o politici. I muškarci i žene, pa čak i deca. I da u tim, ipak, praznim pričama nalaze neke varijante za svoj smisao života.
- Ja bi na Dubrovnik, naše će biti sve do Neretve - vele jedni. - To bi bilo dobro. Granica će sigurno biti Baranja, Županja, reka Bosna, reka Neretva, to je i Tuđman nacrtao, to je dobro, Srbi na jednu, a Hrvati i muslimani na drugu stranu, i u pičku materinu - deo se slaže. - A Banjaluka? - dodaje jedan. - Šta Banjaluka, pa ona mora ostati srpska, pa normalno - odgovaraju ostali, verovatno solidarni sa onima koji su se tu već nastanili. Dukić me je u jednom momentu upitao, ali diskretno: - Pukovniče, je li ostaje Banjaluka naša? - Ostaje - odgovorio sam uverljivo.
Skočio je sa stolice i zvao ženu da joj saopšti ovu tvrdnju, što je ona s olakšanjem prihvatila. - Lepo je u Baranji, lep je i Osijek, ja bih tamo. - Jeste lepo, ali more je more - odgovaraju neki. A Kosovo, lepo je Kosovo, to je stara srpska postojbina - prozbori tiho jedna devojka. - Ma ko će ti dole među Šiptare?! - odgovori Dalmatinac.
