Rehabilitacija najvećeg srpskog izdajnika (12): Smrt u turskoj tamnici
Kakav je bio odnos Vuka Brankovića prema novom vrhovnom gospodaru, sultanu Bajazitu Prvom, rečito govori jedan događaj sa početka 1394. godine. Bajazit je pozvao svoje vazale u grad Ser, u današnjoj Grčkoj. Stigli su vizantijski car Manojlo Drugi Paleolog, njegov savladar Jovan Sedmi, despot Teodor Paleolog, gospodin Konstantin Dragaš, knez Stefan Lazarević, ali Vuka nije bilo. Zatim, u Bici na Rovinama, maja 1395, uz sultana su se borili kralj Marko Mrnjavčević i vizantijski vladar Konstantin Dragaš, gde su obojica poginula, zatim Zećanin Konstantin Balšić i srpski despot Stefan Lazarević, ali Vuka opet nije bilo.
Sledeće godine, u Bici kod Nikopolja, Lazarević je učestvovao i, po jasnim svedočanstvima više izvora, tako se hrabro borio da je najviše doprineo pobedi svog vrhovnog turskog gospodara. Vuka opet nije bilo. Kada je ovaj kosovski velmoža procenio da se Bajazit Prvi našao u teškom položaju zbog rata na severnim granicama, odlučio se na otpor Turcima. Približio se Veneciji, sultanovom neprijatelju na Levantu i Balkanu.
Postao je njen vazal, dobivši mletačka građanska prava za sebe i svoje potomke. Sultan je zbog toga rešio da ga satre. Dok su Turci zauzimali Vukovu zemlju, on je tokom 1395. prebacio porodično blago u Dubrovnik. Pružao je otpor sultanu do avgusta naredne godine, kada se u izvorima još pominju njegovi ljudi u Polimlju.
Loše procenio Osmanlije
Svi izvori, a naročito Vukov kraj, pokazuju da ovaj Branković ne samo da je bio veliki protivnik Turaka, i to ne manji od kneza Lazara, nego i da je pristajanjem na vazalstvo mogao sebi da produži život. Obojici srpskih velikaša je na kraju došao glave isti neprijatelj. Razlika ipak postoji. Dok su Lazarevići posle Kosova bolje sagledali situaciju i opredelili se da budu lojalni turski podanici, Vuk Branković je nastavio da kalkuliše kao i u prethodnim vremenima. Ma kako bio dobar diplomata, on se, ipak, prevario. S Turcima se nije moglo preračunavati kao sa susednim hrišćanskim gospodarima. Vukova turska politika pretrpela je neuspeh jer nije shvatio da ambiciozno islamsko osvajanje, koje je mlada osmanlijska imperija tako odlučno sprovodila u delo, nije mogao zaustaviti jedan srpski velikaš.
Ali, u toku te godine Vuk Branković je do nogu potučen. Najveći deo njegove zemlje sultan je dao Lazarevićima, zadržavši za sebe samo neke strategijski važne tačke. Prema dubrovačkom monahu Mavru Orbinu, istoričaru i piscu čuvenog dela "Kraljevstvo Slovena", kneginja Milica se čak "obratila Turčinu, pa je on oduzeo zemlju Vuku Brankoviću i predao je njegovim šuracima, sinovima kneza Lazara".
Vuk je pao u sultanove ruke. Pošto je izgubio zemlju, nasilno je odvojen i od porodice, žene i dece, kojima je ostavljeno nešto malo poseda "da bi mogli nekako živeti". Bajazitov sužanj ostao je do kraja života. Ne zna se šta je sve preživeo u turskoj tamnici. U njoj je i umro već 6. oktobra 1397. Onda je sa Svete Gore došao njegov brat, kaluđer Gerasim, odneo Vukovo mrtvo telo i sahranio ga u Hilandaru ili u Svetom Pavlu, u kome je i sam živeo. Posle smrti Vuka Brankovića nastali su pisani izvori koji svedoče o njegovoj izdaji na Kosovu. Ali, oni nisu nastali ni odmah ni brzo.
Rehabilitacija najvećeg srpskog izdajnika:
(2): Marko Kraljević oteo Brankovićku
(3): Vuka knez Lazar smatrao sinom
(4): Izbor patrijarha podelio velikaše
(6): Knez našao svog patrijarha
(7): Tiho rivalstvo Lazara i Vuka
