Rehabilitacija najvećeg srpskog izdajnika (8): Najveći velmoža posle Kosovskog boja
U Kosovskom boju knez Lazar je poginuo, a njegov zet, muž njegove kćeri Mare, preživeo je. Nema podataka ni da je Vuk Branković ranjen, ni da je zarobljen, zna se samo da je bio najistaknutiji srpski velmoža koji je preživeo krvavu bitku s Osmanlijama.
Naravno, mogao je biti kriv i samo zato što je ostao živ. Iako su Turci sigurno harali i po njegovoj, kosovskoj zemlji, ratna uloga Vuka Brankovića je ostala nerazjašnjena. Posle dugogodišnjeg rada na srednjovekovnoj istoriji, istraživač V. Mošin je napisao pred kraj života: "Na Kosovu je Vuk ostao sa svojim odredom van bitke." Možda je čuvao vojsku za dalju borbu, domišljaju se drugi istraživači.
Borba za Hilandar
Vuk Branković se borio se i za pozicije na Svetoj Gori, posebno u Hilandaru. Darovao mu je brojne posede, a oko 1376. i poznati manastir Svetog Đorđa u Skoplju, s celim metohom i svim pravima. Bio je to čuveni manastir, zadužbina kralja Milutina, koji je na taj način izgubio samostalnost. Sasvim neuobičajen dar, ali ne bez razloga.
Nije bez značaja ni podatak da se u nekim savremenim izvorima bitka pominje samo kao "Knežev boj". Tako u jednom zapisu piše: "Bi boj kneza Lazara s Amuratom carem na Kosovu polju." Ili, drugi izvor navodi: "Ovo leto knez Lazar satvori boj na Kosovu s Amuratom." Ne samo da niko ne navodi Vukov boj, već ga uopšte ne pominje u vezi s bitkom. Tek u književnim tekstovima, nastalim samo nekoliko godina posle bitke, javljaju se uzdržani i bojažljivi nagoveštaji izdaje.
Pisac Pećkog letopisa, posle prikaza bitke, dodaje: "I na kraju boja toga, ne znam šta istinito reći o ovom (Lazaru), da li je izdan od nekog iz njegove družine ili se naprotiv sud Božji ispunio na njemu." Nešto mlađi Studenički letopis pominje bežanje "a neki straha li radi ili neverstva svoga pobegoše".
Posle Kosovskog boja Lazarevići su preživljavali teške dane. Pogibijom kneza, kuća je ostala bez oca i muža, a zemlja bez iskusnog i priznatog vladara. Lazarevi sinovi Stefan i Vuk bili su maloletni, pa je vođenje državnih poslova preuzela njegova udovica Milica. Zemljom su harali Turci, a sa severa su napadali Ugri. Kako piše u jednom pohvalnom slovu o knezu, njegovi naslednici trpeli su "ne samo od inoplemenih, već i od svojih".
Vlastela se međusobno razračunavala, a neka se i osamostalila. Konstantin Filozof, potonji biograf Lazarevog sina, despota Stefana, izričito kaže: "K tome dođoše i međusobne borbe onih koji su ovima bili područni, dok su drugi bili kao samostalni." Među samostalnima, morao je na prvom mestu biti Vuk, jer je posle Kosovskog boja bio najmoćnija srpska ličnost. Teško bi bilo očekivati da se posle bitke potčini tašti Milici i njenim nejakim sinovima. Naprotiv, kako je uočio istoričar S. Ćirković, "Vuk je nastojao da svojom ličnošću i svojom oblašću ispuni onu prazninu koja je nastala posle pogibije kneza Lazara."
Nastojao je da iskoristi vreme velike neizvesnosti. Ostvarenje njegovih planova moralo je ići na štetu Lazarevića. Oni nisu mogli da mu se suprotstave, jer je već dan posle Kosova Vuk bio najmoćniji srpski gospodar. Bitka mu je, u najmanju ruku posredno, donela korist.
Odmah posle boja, u stolicu patrijarha je vraćen Jefrem, koga je Lazar bio zbacio. Naime, ubrzo za knezom Lazarom na drugi svet je otišao i njegov verni saradnik patrijarh Spiridon. Već 11. avgusta 1389. bio je mrtav. U teškim vremenima, Sabor se, kako izričito piše u Jefremovom žitiju, nije mogao "sakupiti". Zamoljen je Jefrem, kaže se dalje u žitiju, da pomogne crkvi u takvoj nuždi.
I on je poziv prihvatio, iako se prvi put, navodno, zbog starosti povukao. Sada mu ona nije smetala, iako je imao deset godina više. Jefrem je neprekidno živeo u oblasti Brankovića. Negov ponovni dolazak na čelo crkve najviše je odgovarao upravo interesima Vuka. Iz Jefremovog žitija se vidi da je ponovo došao na patrijaršijski presto bez sabora. Možda su u tome poslu Vuka podržavali arhijereji u njegovoj oblasti, a verovatno i hilandarci, među kojima je bio Vukov ugledni brat Gerasim.
