Ukinuti dvoboji "božjeg suda"
Stare srpske vlasti su rano pokušale da stanu na put dvobojima. Još je car Dušan u zakoniku iz 14. veka u poglavlju o svađi odredio: "Na vojsci svađe da nije, ako li se dva svade, da se biju, a da drugi niko od vojnika da im ne pomogne. Ako li ko poteče i pomogne izazivaču, oni da se ubiju."
Već u Beogradu 15. veka protivnici su mogli da se odmere samo na viteškim turnirima, iz zabave ili vežbe, a bez teškog povređivanja. Ukinuti su i nekada popularni dvoboji "božjeg suda", u kojima se verovalo da i slabiji protivnik može da pobedi, i dokaže da je u pravu, ako ima Boga na svojoj strani.
Pošto biblijsko načelo o Davidu i Golijatu ipak nije zavisilo od više sile nego od snage protivnika, slabiji su redovno nastradavali, pa su ovakve dvoboje zabranjivali i Vizantinci, i Mleci na svojim grčkim posedima. Ipak, dvoboji "božjeg suda" su ostavili tragove u srpskom srednjevekovnom pravu. Optuženi je morao da golim rukama hvata usijano gvožđe, pa ako ostane nepovređen, oslobađao se krivice, jer se smatralo da ga štiti Bog.
"Božji sud" je u 15. veku, u vreme vladavine despota Stefana Lazarevića, bio iskorenjen u Beogradu, što se nije moglo reći i za dvoboje na drumovima Srbije. Unutar zidina prestonice, pravo na oružje su imali samo vitezovi, plemići i gradska posada na dužnosti, dok je građanima nošenje oružja bilo strogo zabranjeno, a stranci su se razoružavali na gradskoj kapiji. I pored toga, naoružani su bili svi, osim duhovnika i monaha, jer se često zalazilo u krčme, pa je prilika i za svađe, i za pljačke bilo napretek.
Zato su, čim bi izašli iz grada, mačeve opasivali trgovci, zanatlije, čak seljaci. Da bi prestonica ipak imala dobru odbranu, despot Stefan Lazarević je odlučio da u okviru vojne reforme napravi i građansku vojsku, prvu koja nije bila viteška. Stanovnici Beograda su ubrzo za platu radili kao gradska straža i kao policajci. Počeli su da pohađaju viteške škole, pa mačevanje više nije bilo privilegija plemstva.
Bugarski car izazvao kralja Stefana
Vladari i vojskovođe srednjovekovne Evrope su često smatrali ratove ličnim obračunom, tako da se na dvorovima još od stare Grčke odomaćio "carski izazov", dvoboj u kome su samo oni učestvovali. Vojske su mirno posmatrale dok bi im se glavari tukli, i nisu se mešale čak ni kada bi borci ginuli.
Najpoznatiji carski izazov u Srbiji se dogodio 1330. godine pred bitku sa Bugarima kod Velbužda, a opisao ga je arhiepiskop Danilo. Tada je srpski kralj Stefan Dečanski predložio primirje, ali mu je bugarski car Mihailo Šišman odgovorio: "Hoću da se bijem sa tobom!". Srpska vojska je potom porazila bugarsku i osvojila Makedoniju.
