Rehabilitacija najvećeg srpskog izdajnika (13): Đurađ izbegavao ime rođenog oca
Ime Vuka Brankovića se posle njegove smrti prećutkivalo u javnosti, iako je umro mučenički, u turskoj tamnici. Konstantin Filozof ga ne pominje u "Životu despota Stefana", možda baš zato što ga je pisao u vreme vladavine Vukovog sina Đurđa Brankovića.
Naime, i sam Đurađ, despotov naslednik, izbegavao je ime sopstvenog oca! U povelji koju je 1428. godine dao Dubrovčanima, navodi kneza Lazara, kao i "svetopočivšega gospodina i roditelja mi despota Stefana", ali ne pominje oca Vuka, iako je i Vuk davao Dubrovčanima povelje, odnosno trgovačke dozvole. Tek u ispravi koju im je potvrdio 1445. naveo je i oca Vuka. Neshvatljiva je i činjenica da je despot Đurađ, od četiri sina, dvojici dao imena svoje braće, Grgur i Lazar, a nijednom ime svog oca.
Kako je vreme odmicalo, počinjale su i prve pisane vesti o izdaji na Kosovu. Sredinom 15. veka, Jerg iz Nirnberga, puškar hercegovačkog vladara Stefana Vukčića, znao je za priču o sukobu dva zeta kneza Lazara uoči bitke. Ta priča je kolala među domaćim svetom. Zanimljiva je i njegova opaska da Srbi, iako su ubili cara Murata, nisu pobedili jer "kako su se oni svi borili međusobno, Turčin ostade pobednik". Posle ovog hroničara, slede još podrobniji podaci o navodnoj izdaji na Kosovu.
Rehabilitacija najvećeg srpskog izdajnika:
(2): Marko Kraljević oteo Brankovićku
(3): Vuka knez Lazar smatrao sinom
(4): Izbor patrijarha podelio velikaše
(6): Knez našao svog patrijarha
(7): Tiho rivalstvo Lazara i Vuka
Tokom vremena, javila su se i imena izdajnika. Krajem 15. veka nepoznati prevodilac istorije Vizantinca Duke, koji se služio i drugim izvorima, priča da se tokom Kosovske bitke, posle prvog uspešnog srpskog napada, iznenada "proneo glas po čitavom bojištu da se Dragoslav Probišić, kapetan despotov, pobunio i okrenuo protiv hrišćana". Kada je za pobunu saznao Vlatko Vlađević, koga je bosanski kralj Tvrtko Prvi poslao u pomoć knezu Lazaru, povukao se s bojnog polja, zajedno sa svojom družinom. Tako je, na kraju, srpski knez "napušten od svojih vojskovođa, bez borbe, živ uhvaćen sa svim plemićima svoje države i odveden u logor Murata".
Do sada se obično uzimalo da se ništa ne zna o Dragoslavu Probišiću. Međutim, ipak se nešto zna. Nađen je njegov novac, koji je "po nekim svojim numizmatičkim odlikama sličan novcu Vuka Brankovića". Očigledno, Dragoslav Probišić bio je vazal Vuka Brankovića.
Polako su pristizale vesti i o Vuku kao izdajniku. Još početkom 15. veka jedan Katalonac, koji je boravio na Istoku, u svojoj "Istoriji Jakuba Čelebi", priča da zet kneza Lazara, saznavši za smrt tasta, nije hteo da nastavi bitku i gubi ljudstvo, već se vratio u svoju zemlju da bude gospodar. Mavro Orbin u svome delu "Kraljevstvo Slovena" iz 16. veka navodi Vuka kao izdajicu.
Pošto je najpre, po raznim predlošcima, opisao dobar deo Kosovske bitke, on nastavlja: "Neki zapovednici se počeše bojati za ishod stvari i govoriti da ne vide mogućnosti za spasenje. Oni su nagovarali ostale da bi najbolje bilo izbeći borbu i položiti oružje, te se pokoriti neprijatelju." Nešto kasnije, dok je knez menjao konja, njegovi ljudi "pomisliše da je pao mrtav na zemlju, te svi uznemireni počeše uzmicati i rastrojavati se.
Janičareve uspomene
Konstantin Mihailović, Srbin iz Ostrovice, u "Janičarevim uspomenama", koje je pisao u Poljskoj krajem 15. veka, najviše pažnje posvetio je izdaji. On tvrdi da knez Lazar pre bitke nije imao opštu podršku velmoža, jer "su mu jedni bili naklonjeni, a drugi ne". U samom boju "gospoda koja je bila naklonjena knezu Lazaru borila se junački i verno kraj njega, ali drugi, gledajući kroz prste, posmatrali su bitku, i zbog ove nevere i nesloge (i zavisti rđavih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena".
Pa, i pored toga što se Lazar pokazivao i nastojao da ih poveže i sakupi, oni su i dalje bežali". Na kraju, Bosanac "Vuković je s malo svojih ljudi pobegao posle pomenute bitke". Orbin navodi i podatak o Vukovoj izdaji: "Međutim, zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, pošto je (kako neki kažu) imao tajne pregovore s Muratom da izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove države." Podaci o Vukovoj izdaji nisu nastali krajem 16. veka, kada je M. Orbin pisao svoje delo. Prema S. Ćirkoviću, Orbinova "stilizacija jasno pokazuje da je raspolagao izvorima koji su o tome govorili".
