Fidel Kastro, kubanski div (6): Kubu treba spržiti!
Deset godina pošto je prvo bio savetnik za nacionalnu bezbednost, a onda i šef diplomatije u administraciji predsednika Džeralda Forda, Henri Kisindžer je procenio da se mora ponovo pokušati s normalizacijom odnosa Vašingtona i Havane. Pod pritiskom čak i proameričkih diktatora u Latinskoj Americi, ali i Kanade, da se Kubi ukinu sankcije, Kisindžer je stigao do stava da mora da pokuša nešto što bi otoplilo hladne odnose. Kao i drugi pre njega, sa istom misijom, i on je posegao za tajnim medijatorima.
Kisindžerov izbor, u leto 1974. godine, bio je Frenk Mejnkevič, ugledni demokrata. Kisindžer je procenio da bi, u slučaju da informacija o kontaktima Vašingtona i Havane procuri u medije, relativno lako mogao da krivicu svali na Mejnkeviča kao "slobodnog strelca" koji nije nastupao u ime predsednika Forda. Američki državni sekretar je odlučio da svojom rukom napiše ličnu poruku Fidelu Kastru koju bi u Havanu odneo Mejnkevič. U poruci je izložio da "SAD i Kuba imaju mnoge zajedničke interese, da se ima o čemu razgovarati, ali i da razgovori moraju biti diskretni".
Bila je to uvertira u čuvenih šest tajnih susreta emisara dvojice predsednika - Džeralda Forda i Fidela Kastra. Prvi sastanak je održan na otvorenom i upadljivom mestu, u kafeteriji njujorškog aerodroma "La Gvardija". Kisindžerovi saradnici su tu Kubancima doneli zanimljivu poruku: "Ako možemo da imamo odnose s Kinom, možemo i sa Karibima.
Naši ideološki pogledi su udaljeni, ali moramo priznati da imamo zajedničke interese." U narednih pet susreta uglavnom je definisan dnevni red krunskog sastanka koji je organizovan u hotelu "Pjer" u Njujorku, 9. jula 1975. godine, u sobi 727. Kisindžer je poslao najbliže saradnike, Vilijama Rodžersa, diplomatu zaduženog za Latinsku Ameriku i zamenika savetnika za nacionalnu bezbednost Lorensa Iglbergera. Kubansku stranu zastupali su Nestor Garsija, diplomata pri kubanskoj misiji u UN i Ramon Sančez Perodi, jedan od najpoverljivijih
oficira Fidela Kastra koji je specijalno za te razgovore dobio američku vizu.
Nekako u isto vreme, lider antikolonijalnih snaga i budući predsednik Angole Agostino Neto, "zamolio" je Kastra za pomoć. Buktao je građanski rat u kojem su se protiv armije "komunističkog" antikolonijalnog pokreta borile snage desničarskog, nacionalističkog pokreta UNITA, sa snažnom vojnom podrškom SAD i Južne Afrike. Kastro je, znajući da gura prst u oko SAD, prvo u Luandu poslao vojne savetnike, što je uradila i Moskva, a onda i trupe.
Kisindžer je pobesneo. Upao je u Ovalni kabinet i pred predsednika Forda počeo da sipa žuč kako "Kubance treba smrviti, poniziti" jer su se usudili da pariraju američkim interesima u Africi. Vodeći američki listovi su navodili da je Kisindžer zaključio da će Kubanci, ako uspeju u Angoli, krenuti na Namibiju, možda čak i Južnu Afriku, a to bi razbilo "Henrijevu stratešku igru". Henri je znao da iza kubanske intervencije stoji Moskva.
Karter pništio plan napada
Kisindžer je u Savetu za nacionalnu bezbednost okupio "ratne mozgove", a Generalštab je zadužen da "razvije vojnu opciju" - plan vazdušnih udara, pa i invazije. To bi Fordu trebalo da odmah bude na stolu, ali bi bilo aktivirano posle predsedničkih izbora 1976. godine. Ali, na izborima 1976. pobedio je demokrata Džimi Karter pa je, srećom, svet bio lišen još jedne američke varijante kažnjavanja Kubanaca.
