Da li će SAD minirati sporazum iz Minska?
Hoće li sporazum iz Minska preokrenuti ukrajinsku krizu od opasnosti da Amerikanci, koji nisu potpisnici tog sporazuma, u Evropi krenu u svojevrsni oružani sukob s Rusima preko Ukrajine zavisi prevashodno od toga kako će dogovor iz prestonice Belorusije biti opipljivo sprovođen.
To uoči stupanja na snagu primirja i sporazuma is Minska večeras u ponoć, ističu mnogi analitičari u i izvan Evrope, a žustro o tome se raspravlja i u diplomatskim kuloarima u Briselu, sedištu Evropske unije i NATO.
Ključno pitanje je hoće li to biti "evropski mir", u interesu svih Evropljana, što bi značilo i Rusije, kako je poželela nemačka kancelarka Angela Merkel.
Ili će, ipak, preovladati dugogodišnji američki strategijski ciljevi da se priključenjem Ukrajine Zapadu Rusija bitno istisne iz prostora nastalog raspadom Sovjetskog saveza i time zajamči dalje čvrsto političko, vojno i ekonomsko savezništvo Amerike i Evrope, odnosno spreči mogući preveliki energetski, ekonomski, a time i svaki drugi strategijski upliv Rusije na ceo stari kontinent.
Jak uticaj SAD-a
Većina misli da protivnici mirnog rešavanja ukrajinske krize i sukoba s Moskvom, imaju prilično uporište u moćnim političkim krugovima u Vašingtonu koji traže isporuke oružja Kijevu, pa se primećuje da je već donesena odluku SAD da pošalju instruktore za obuku ukrajinske vojske.
Pročitajte još:
* Da li to Ameri ismevaju Nemce: Angela i njene "moskovske budalaštine"
* Nema razdora: SAD i Evropa zajedno rade rade za Ukrajinu
* Plavi šlemovi i Dejton kao rešenje za Ukrajinu?
* Mirovni plan za Putina i Porošenka: Poslednja šansa za mir u Ukrajini
* Strah od Putina: Poslati vojsku na Baltik i dati oružje Ukrajini
Otud se napominje da uspeh mirovnog sporazuma veoma zavisi od toga u kojoj meri je nemačka kancelarka Angela Merkel uspela da uoči sporazuma u Minsku u Vašingtonu dobije uveravanja predsednika Baraka Obame da američka administracija stvarno želi nagodbu Nemačke i Francuske, iza koje stoji većina evropskih zemalja, s Rusijom oko rešenja ukrajinske krize koje bi dovoljno obnovilo poverenje, trgovinu i ekonomske veze.
Francuski list "Mond" tvrdi da je kancelarka Merkel dobila podršku Obame, isto kao što su Pariz i Berlin, tvorci novog, sveobuhvatnog sporazuma iz Minska, uspeli da uvere ruskog predsednika Vladimira Putina da besmisleni oružani sukobi na istoku Ukrajine mogu da se zaustave i kriza u toj zemlji reši ako se ispuni više jasnih tačaka nagodbe.
Godinu dana ranije
Tačno pre godinu dana su, doduše, usred bune protiv tadašnje vlasti u Kijevu šefovi diplomatija Nemačke, Francuske i Poljske s tadašnjim predsednikom Viktorom Janukovičem i vođima pobunjene opozicije potpisali sporazum o sazivanju vanrednih izbora i promene ustava.
Ali sutradan je pomoćnica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland vrlo grubim rečnikom poručila da Evropska unija tu nema šta da traži.
I podsetivši da je Vašington potrošio u prethodnim godinama pet milijardi dolara za stvaranje uslova da u Ukrajini na vlast dođu prozapadne, proameričke snage, stavila do znanja da će vladu u Kijevu odmah preuzeti oni koji su po volji Vašingtona.
Zato svi analitičari u Briselu i prestonicama EU očekuju da vide hoće li i u Kijevu, gde su na vlast došli neki koje je pre godinu dana spomenula Viktorija Nuland, a koji su za vojno rešavanje pobune i “terorizma“ na istoku Ukrajine, hteti da podrže predsednika Petra Porošenka koji je prihvatio sporazum iz Minska.
Sankcije "naterale" Putina da prihvati sporazum
Opšte je uverenje da je i ruski predsednik Putin prihvatio krajnje pažljivo pripremljeni nemačko-francuski predlog sporazuma u Minsku zato što sankcije Zapada Moskvi imaju pogubne ekonomske i socijalne posledice po Rusiju, ali veoma i zato što su Berlin i Pariz ponudili sveobuhvatno rešenje.
A to je, uz poštovanje suvereniteta Ukrajine, politička autonomija za ruskim življem nastanjeni Donbas, ustavne promene koje će to zajamčiti i tek potom uspostavljanje kontrole Kijeva i na granici prema Rusiji.
Presudno je, sve govori, za Moskvu bilo i to što su Angela Merkel i Fransoa Oland jasno stavili do znanja da trajno, održivo rešenje ukrajinske krize znači da Ukrajina neće ući u članstvo NATO, što je stav koji ne dele Vašington, kao ni Poljska i baltičke zemlje.
A predočena je spremnost da se s Moskvom razgovara i o tome kako otkloniti moguće nepovoljne posledice po rusku ekonomiju u sporazumu o slobodnoj trgovini EU-Ukrajina, kao i da se razmotri mogućnost trgovinske saradnje sa Evro-azijskom zonom slobodne trgovine, čija je okosnica Rusija.
To je, istini za volju, moglo da se uradi i pre godinu i po dana kad je EU odbila da Moskvu uključi u pregovore s Kijevom o sporazumu o pridruživanju i trgovini, a upravo to je bio okidač za sukobe izvan i unutar Ukrajine.
Uočljivo je da su naročito nemački, ali i poslovni krugovi drugih članica EU u poslednje vreme sve snažnije počeli da izražavaju nezadovoljstvo što zbog Ukrajine Rusiji zavedene sankcije i ruske uzvratne mere odmazde teško pogađaju poslove i investicije na veoma značajnom ruskom tržištu.
Pročitajte još:
* Putin: Dogovor je pao, prekid vatre 15. februara
* Sporazum u 13 tačaka: Narodu mir, Kijevu kontrola granice, prorusima amnestija
Propast sporazuma vodi u rat
Pogled analitičara s one strane Atlantika na sporazum iz Minska je drugačiji, pa tako američka agencija za strategijske prognoze Stratfor kaže da u slučaju propasti tog sporazuma "preti širi oružani sukob", uz američke isporuke oružja, pa možda i upućivanje američkih trupa u Ukrajinu.
- Ukrajinska kriza je sukob SAD i Rusije oko protivrečnih imperativa: Rusija hoće da ima zaštitnu zonu na svojoj periferiji, naročito u Ukrajini, a Sjedinjene države moraju da spreče regionalnu hegemoniju koju bi ta zaštitna zona dala Rusiji - objašnjava Stratfor i podvlači da će odlučujući biti ne toliko "evropski, već naročito američki pristup" rešavanju ukrajinske krize.
I, ukazujući na "ratni lobi u Kijevu", zaključuje da "ako bi Vašington hteo da izbaci s koloseka ceo mirovni proces, ne bi morao daleko da gleda".
