Holanđanka koja je volela Srbe (11): Neću da ponižavam Srbe
Dnevnik Jeni Ligtenberg koji je dr Mirko Šošić, član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske, pretočio u knjigu "Ratni dnevnik "Pale 1993 - 1995", otkriva i mnoge zaboravljene, ali i nepoznate detalje iz ratnih dana bolnice Koran na Palama. Jedna od njih je svakako i način na koji su i pod kojim uslovima teški ranjenici helikopterima prebacivani s fronta za Beograd, VMA ili neku drugu specijalizovanu medicinsku ustanovu.
Dozvole iz Njujorka
Iz ovog dnevnika može se saznati da su i to ko će i da li će biti prebačen zavisilo do volje moćnika, odnosno predstavnika mirovne misije u Bosni - Unprofor. U belešci za 23. maj 1994. Jeni Ligtenberg objašnjava besmisleno dugu proceduru pre poletanja helikoptera sa ranjenicima za Beograd.
"Najpre se obavesti Unprofor na Palama, zatim oni moraju da traže odobrenje iz Njujorka i da obaveste doktora, pripadnika Unprofora, u Sarajevu. Nakon što Njujork odobri, daje se nalog doktoru iz Sarajeva da dođe na Pale i kontroliše pacijente (znači da kontroliše naše lekare i da li postoji medicinska potreba za transportovanjem) i na kraju ovih "priprema", konačno bolnica na Palama mora da obezbedi stručnu pratnju i slično.
Vaskrsli fašisti
Jeni Ligtenberg je puno pažnje obraćala na detalje, posebno njoj važne datume. Jedan od njih je i 9. maj, Dan pobede u Drugom svetskom ratu.
"Danas je dan oslobođenja Zapadne Evrope. Prošlo je 49 godina od oslobođenja od fašizma, zvanične ideologije nacističke Nemačke. Tako smo svi mislili, ali 1991. godine Genšer i njegovi saradnici Tuđman i Šušak, sa vetrom u leđa koji su im obezbedili medijski giganti, poput agencije Si-En-Ena i Ruder fin, i potpomognuti fašističkim opredeljenjem Amerike, osvetili su se savezničkim prijateljima iz Drugog svetskog rata - srpskom narodu. Ono što propagandna politika na Zapadu fabrikuje i plasira u medijima, koristeći se lažima i raznim mahinacijama, obmanjuje svetsku javnost i dovodi je u zabludu."
Jedan kolega, vojni hirurg Unprofora (poreklo poznato), koji je i ranije dolazio na Pale da proveri da li se zaista samo teški ranjenici iz bolnice Koran šalju u Beograd, rekao je profesoru:
- Mi smo kolege. Verujem vašoj proceni u vezi s pacijentom i sramota me je što, umesto da kao iskusan hirurg operišem i lečim ranjenike, radim ovaj ponižavajući posao kontrole, proveravam ko se transportuje helikopterom...
Kad lekar poludi
Sedmi maj 1994. Tokom pauze za čaj, saznala sam da će jedan od hirurga sutra biti smešten u Psihijatrijsku bolnicu u Sokocu. Taj lekar živi sa mnom na spratu i jednom mi je tražio lekove koje mu nisam htela dati bez savetovanja sa njegovim kolegama. Verovatno zato što sam već registrovala njegovo loše mentalno stanje, a pokazivao je i suicidne sklonosti. Srećom, nije to uradio kod nas. Još jedna žrtva političkog terora.
Jeni Ligtenberg je posebno bolelo to što je Zapad, tokom rata u Bosni imao dvostruke standarde, posebno kada je reč o slanju humanitarne pomoći potrebne bolnicama u Republici Srpskoj. "Koliko će ovaj nevin narod da strada", pita se u svom dnevniku. "19. maj 1994. Jedna pacijentkinja sa epilepsijom je, tokom napada, pregrizla jezik i operišu je. Nedostatak lekova, ali i informacija o novim lekovima je međunarodna humanitarna sramota. Svaki put se nanovo suočavam s tim koliko nepravde se čini ovom narodu, čak i na polju medicine. Koliko će još ovaj nevini narod da bude kažnjavan? Stvarno se nadam da će se Gospod (Tvorac) jednom razračunati sa ljudima bez savesti koji učestvuju u tom sramnom mučenju nedužnih."
Pozitivan primer
I više nikada nije došao. Dakle, zaista nikad više. On nije pristao da kao lekar, hirurg sprovodi političke odluke osmišljene tako da njegove srpske kolege dodatno degradiraju i otežaju im posao. Takav čovek, koji nije postupao onako kako se od njega očekivalo, bio je "nepodesan" sa stanovišta onih koji su bili protiv Srba, odnosno zvanične propagande o Srbima, pa se ubrzo povukao i vratio u svoju zemlju. Posle se javljao pismima kolegama hirurzima i pozivao ih da neko od njih dođe i poseti njegovu zemlju. To je zaista pozitivan primer jer iako je veliki broj vojnika i službenika koji su radili u međunarodnim organizacijama bio upoznat s nepravdom prema Srbima, samo je mali broj njih bio toliko hrabar i častan da napusti dobro plaćen posao da bi sačuvao svoje principe."
