Holanđanka koja je volela Srbe (4): Dečja graja jača od granata
O ratom zahvaćenoj Bosni i položaju srpskih civila, mahom izbeglih iz Sarajeva, kao i iz drugih delova BiH, Holanđanka Jeni Ligtenberg svedoči u svom dnevniku koji je nedavno pretočen u knjigu. Njeno svedočenje vraća u te krvave, tragične dane u kojima su se emocije i događaji smenjivali kao na pokretnoj traci.
Kad "nema" znači nema
"23. decembar 1993. Flašice su oprane i sa njih su skinute etikete. Ničega više nema: nema kesica za tablete, nema flašica za sirupe ili losione - jednostavno, mora se improvizovati. U Koranu (ratnoj bolnici) je mnogo ranjenika, ostali leže u bolnicama Kasindo i Dr Ernest Grin.
Vode se velike borbe ne samo između dve muslimanske grupe, nego se oni bore i sa Hrvatima i Srbima. Mnogo je civila koji ispaštaju zbog toga. Sramota je to što se ovde dešava u ime politike.
Terapija bez lekova
Osmi decembar 1993. A. me vodi u Sokolac sa kolegom iz Norveške i njihovim prevodiocem iz Beograda. U apoteci se upoznajem sa novim kolegama i isporučujem lekove. Pričamo o stanju u Psihijatrijskoj bolnici i stičem utisak da ono baš nije ružičasto. Jedna saradnica se bolje nosi sa ovom situacijom nego druge dve, koje su, po mom osećaju, takođe zrele za bolnički tretman. Znam da zvuči cinično i gorko. Hrana je loša, lekovi pred istekom roka i veoma malobrojni. Kako drže pacijente pod kontrolom bez adekvatnih lekova, pitam se? Nikako ili pacijenti, zbog slabe prehrane, padaju u stanje apatije, tako da ostaju mirni i bezvoljni? Nečasno je ono što se ovde i drugde u ovoj zemlji dešava. Samo naklapati o ljudskim pravima nema smisla, ako se u vezi s tim ništa ne uradi u praksi. Postaje li to novi trend u novom svetskom poretku o kojem su Americi puna usta? Napraviti robove od siromašnog naroda, kao što je to bio slučaj u kolonijalnoj eri. Idemo li u tom pravcu? Bolje bi bilo da članice Evropske unije nisu podlegle napasnom zakeranju Kola na skupu u mastrihtu, da je lord Karington mogao da izvrši svoj zadatak i da je u
jednu evropu spadala i mogućnost ujedinjenja sa istočnom evropom - na nerviranje američke Bele kuće. Odatle su potekla ova krvoprolića, čijoj su orkestraciji doprineli CIA, BND, Genšer i Tuđman. Šta se u ovom sokolačkom paklu STVARNO događa, to neću čuti. Vidim jedan paviljon od kojeg mi krenu suze na oči i to ne mogu da potisnem."
U apoteci pokušavamo da ublažimo probleme, ali "nema" stvarno znači "nema". Ljudi viču i psuju, a mi nismo čarobnjaci. Na putu kući čujem granate i mnogo pucnjave, ali kod kuće to nadjača dečja vika. Deca su raspuštena i pomalo naporna, nedostaje im discipline. Svako je zauzet svojim poslovima i razmišljanjem kako preživeti, a ovaj prljavi rat i dalje traje. Pišem.
" O nadrealnom navikavanju na rat svedoči i zapis ove Holanđanke nedelju dana kasnije. 1. novembar 1993. Dolaze gosti. Pomažem Baki da uredimo gostinsku sobu, usisavam paučinu, a deo nameštaja guramo na stranu. Soba je puna Gospinih i Bogdanovih stvari, koje su uspeli da spasu kad su izbegli iz Doboja."
Ranjenici stalno pristižu
Odjednom je odjeknula snažna eksplozija - zvuči kao da je bomba eksplodirala veoma blizu - i počinje intenzivna pucnjava. Mi nastavljamo da radimo kao da se ništa ne dešava. Ljudi su postali imuni ili ravnodušni na pucnjavu. Nakon rada jedem sendvič, pa idem na posao. U bolnici se obavljaju operacije jedna za drugom. Ranjenici stalno pristižu. Troje teško ranjenih prevoze se helikopterom za Beograd. Koliko bi ih umrlo bez tog prevoznog sredstva, mada i pored toga ih dosta umire."
Sutra - Holanđanka koja je volela Srbe (5): Badnje veče u paklu
Pozvali su me na bazen!
Ratna bolnica Korane smeštena je u jednom od hotela koji su pred rat bili dupke puni turistima. Otuda je i Jeni Ligtenberg bila zaprepašćena onim šta je videla kada je koleginica pozvala da idu na - bazen!
"29. oktobar 1993. Nada predlaže da odemo do bazena. Ne mogu da verujem svojim očima. Taj bazen je sigurno nekada bio izuzetno lep, a sada služi kao skladišno mesto za sanitetski materijal, invalidske stolice, prečke za vežbe hodanja, zavojni materijal itd. Ali, šta to moje oči vide? Pred nama su kutije pune onoga - kako se ono zove? - humanitarne
pomoći! Ali mislim da su se zemlje porekla zabunile. Od tri ogromne kutije upotrebljiva je samo jedna siromašna mala kutija. Gubljenje
vremena! Nadam se da će se, makar samo jednom, pojaviti jedna
kolegijalna kutija. To sam i rekla. Bes je slaba reč za osećaj nepravde koji me ovde ispunjava.
