Holanđanka koja je volela Srbe (5): Badnje veče u paklu
Za svaku veru se vezuje nekoliko najvažnijih praznika, pa tako i za hrišćanstvo. U svom dnevniku, holandska apotekarka i humanista Jeni Ligtenberg, opisuje kako su Srbi, te krvave i ratne 1994. godine obeležili najradosniji hrišćanski praznik - Božić.
Hirurzi na meti snajpera
Peti januar 1994. Veče uoči pravoslavnog Badnjeg dana u Sarajevu je bilo kao u paklu.
Zaglušujuća buka od eksplozija granata koje se preko brda ispaljuju prema Palama nadjačava sve i u velikom je kontrastu s prazničkom atmosferom koja na Palama dominira.
To mi teško pada. Dok idem prema bolnici prolazim kroz stubove dima. Ispred svake kuće vidi se dim koji upućuje na to da je sutra praznik. Tradicija nalaže da se ispeče jagnje na ražnju. Prijatan miris prati neprijatne misli.
U bolnici Kasindo nemaju vremena da misle na praznovanje. Dovezeno je 45 ranjenih, od kojih je 12 teško povređeno.
Rizikujući vlastiti život zbog dejstva snajperista, profesor Šošić i doktor Babić odlaze u Kasindo da pomognu hirurškom timu.
Putujem s njima u mislima, molim Boga da ih poštedi, jer oni su od neprocenjive vrednosti.
Raspoloženje je sumorno, mnogi u Kasindolu imaju članove porodice koji više ne mogu da pobegnu. Sledeće noći Čedo stiže kući s fronta...
Liturgija na poprištu
Sedmi januar 1994. Liturgija u pravoslavnoj crkvi je posebna blagodet zbog izvanrednih pevačkih glasova kojima su ljudi na istoku bogati. To ne sme nikad nestati, kao što ni cela istočna kultura ne sme nikad nestati. Moje misli lutaju u svim pravcima: prema kući, prema frontu, prema svoj nesreći koju je šaka fanatika i njihovih kolaboracionista izlila na ovaj naš lepi svet... Razgovor u apoteci usmeren je ka raznim događajima koji su se dešavali poslednjih dana - a desilo se mnogo. Lekari su već drugi dan okupirani spasavanjem ljudskih života, ne samo vojnika nego i nedužnih civila, među kojima je i dosta dece. Poprište borbi je Grbavica, periferna četvrt Sarajeva koja se naslanja na centar. Kroz kvart prolazi linija fronta, niz koju su raspoređeni snajperisti. Rat je sramota za ljudsku vrstu, u onoj meri u kojoj uopšte smemo i možemo govoriti o "ljudima". Izgleda da politika i mediji više ne poznaju razliku između ljudskog i neljudskog, između čovečnosti i nečoveštva.
Šesti januar 1994. Radim od 8 do 14 časova. Večeras se slavi Badnje veče. Pre večere obavljaju se određeni rituali: u keramičkoj posudi zapali se ugalj i tamjan i svi se okadimo mirisnim dimom, dok stojimo pred ikonom i molimo se.
Nakon toga, Gospa (medicinska sestra) ide da okadi spavaće sobe. Baka je napravila krasno jelo i svi uživamo u atmosferi ove večeri. Dok ležim u krevetu, moje misli su uz sve kojima je teško u Kasindolu, uz naše hirurge koji tako hrabro i sa velikom odgovornošću rade svoj posao.
Iznenađenje za katolički Božić
Jeni Ligtenberg se posebno oduševila što su se njene ratne kolege sa Pala, pravoslavci, setili i katoličkog Božića, pa tako u belešci za 25. decembar 1993. piše: "U sedam časova Nenad je došao po mene. Vozimo se kroz beli pejzaž prema bolnici. Padaju velike pahulje. Evo, imam beli Božić. Ne znam kako je u Holandiji, zaboravila sam da pitam Jolu. Po dolasku u bolnicu, zateklo me silno iznenađenje. Vesna i Miljana, koje su radile noćnu smenu, pripremile su malu jelku. Na stolu je bio beli papir, beli flaster je poslužio kao božićne trake. Tu su bile zdele sa jagnjetinom, šunkom, sirom, kolačima, hlebom i malim sendvičima punjenim sirom, jajima... Tu je šljivovica. Sve su to pripremile moje kolege. Zaprepašćena sam tim "bogatstvom", jer znam da svi zajedno muku muče da se prehrane, a meni su priredili takvu gozbu. Na prozoru je moje ime isečeno od zlatnog papira, oko njega ribice i zvezdice takođe od zlatnog papira, a na jelki poruka: A Merrdž Christmas to Džou.
Neskrivena patnja
Profesor Šošić, koji zajedno sa doktorom Babićem operiše, sigurno se lepše oseća u operacionoj sali, nego da mora da proslavlja Božić koji zaista ne može da slavi nakon što ih je sin napustio.
Od tada mnogo razgovaramo. Mogu skoro da udahnem njegovu patnju, tako je to jasno i uočljivo. Užasno je videti nedužne ljude kako pate, ljude koji su izgradili karijere, koji su uvek visoko cenili dobrobit bližnjih, nisu željeli da imaju bilo šta sa politikom, a ipak su, s brutalnošću kojoj ništa ne promiče, poniženi, napadnuti i zgaženi od te iste politike, ukratko, trpe sudbinske udarace. To vredi za sve zdravstvene radnike, izbeglice, sa kojima svakodnevno sarađujem.
Božić 1994. godine. Zaspala sam.
