Holanđanka koja je volela Srbe (3): Namerno pucaju na decu
Jeni Ligtenberg je imala tu nesvakidašnju, tragičnu priliku da rat vidi uživo, a kažu da je onaj u Bosni, sredinom devedesetih prošlog veka, po svemu bio među najkrvavijima u Evropi. "7. oktobar 1993. Na putu do posla prvi put vidim kako sleće helikopter sa ranjenicima, žrtvama fundamentalističkih snajperista koji pucaju na sve što se kreće, čak i na bolnička kola. Poslednjih dana stiže sve više i više ranjenih. Nisam baš direktno suočena s tim, jer radim u apoteci i ne živim u bolnici. Ozbiljnost situacije naslućujem samo iz ponašanja i emocija bolničkog osoblja jer konverzaciju još ne mogu da pratim...
10. oktobar 1993. Slabo sam spavala zbog buke koja dopire iz Sarajeva. Izgleda da se borbe tamo pojačavaju. Skoro svakodnevno pristižu ranjenici, deca i odrasli, nedužni građani, koje su ranili fundamentalistički snajperisti.
Rano idem kući, ali okolo, pored bolnice, i mislim, mislim, mislim šta će se dogoditi sa ovom zemljom u budućnosti. Razmišljam o utiscima koje sam ovde stekla, o jednostranom izveštavanju na Zapadu gde se sva krivica svaljuje na ovaj narod, o informacijama iz TV studija na Palama i suprotnim sa sarajevske televizije, i ne mogu da se otmem utisku da zapadna politika ispred sebe ima JEDAN cilj - da se počini genocid, prvenstveno nad bosanskim Srbima, jer oni treba da nestanu sa lica zemlje. Izetbegoviću ostavljaju malo prostora; prvenstveno zbog velike pomoći, drže ga u zavisnom položaju, pa se zato mora potčinjavati fašistima: Genšeru, Kinkelu, Tuđmanu, Americi.. A članice Ujedinjenih nacija? Spavaju. 'Nekom bloku' može da se pripiše čitav projekat ovog rata, koji su smislili kriminalci - naslednici Hitlera i 'humanih prijatelja' (nekad saveznika iz Drugog svetskog rata) iz Amerike, Brisela i Ženeve..."
Govore oči prvih udovica
"17. oktobar 1993. Pet je časova i još je mrak. Kao da se rat vodi u vrtu. Uspravljena sedim u krevetu. Žestoko se puca, blizu, u brdima. Kasnije ponovo padam u san, do devet časova. Htela bih da spremim svoju sobu, ali bolje ne. Vreme je prekrasno, idem, dakle, da uživam na vazduhu, da čitam i lenčarim, ali takođe i da mnogo razmišljam, da mislim o patnji koja ne prestaje i ne može ni da se razreši, jednostavno zato što šaka budala odlučuje o tome. Popodne posećujem dve udovice koje su
izgubile muževe u ovom brutalnom nasilju. Ne moram ništa da ih pitam, toliko tuge čitam u njihovim očima i crtama lica. Jedino što mogu je da ih zagrlim. Danas je mnogo aviona u vazduhu. To je naš novac od poreza, a nasilje u Sarajevu i dejstvovanje tih letelica s brundajućim motorima naređuje ratoborna grupa nesavesnih ljudi, što nema nikakvog smisla. Svakim danom situacija postaje sve kritičnija. Snajperisti ranjavaju veliki broj ljudi, većinom civila.
"15. oktobar 1993. Popodne je unesena jedna teško povređena devetogodišnja devojčica, pogođena granatom. Celo telo joj je bilo izranjavljeno, glava i lice pokriveni zavojem, kao i ručice, nožice i mali trup. Jadno malo stvorenje. Pucati na decu da bi ih ubili? Odvratno i okrutno. Helikopterom je prevoze za Beograd. Nadam se da će da preživi. A možda bolje ne. Kakvo nesretno razmišljanje."
Muslimani Alijini taoci
6. oktobar 1993. Zajedno sa Nadom i apotekarom radim na kutijama 'humanitarne pomoći', što je tako obeshrabrujuće, zbog velikog smeća koje unutra nalazimo, pa predlažem da na to trošimo samo par sati dnevno. Dobra ideja! Obilazimo koleginice s posla: Cicu, Vesnu,
Veselinku, Zagu i Miljanu. Nema mnogo posla, pa poslepodne koristimo za nova poznantva i druženja, sa mojim rečnikom u "glavnoj ulozi". One pričaju o svojim muslimanskim kolegama koje nisu bile drugačije od njih samih. Zajedno su išli u bioskop ili u prodavnice, zajedno bi popili piće pred početak vikenda. Svako je poštovao vrednosti drugih; zato niko ne razume šta je to što je, pre oko dve i po godine, tako iznenadno, bezobzirno i nasilno dovelo do raspada. Oni svoje prijatelje vide kao "zarobljenike ekstremno desničarske Izetbegovićeve vlasti". Zovu ih jednostavno - fundamentalisti. Mislim da u tome imaju pravo.
