Holanđanka koja je volela Srbe (10): Spasavali nogu, ispustili život
U ratu se stvari odigravaju filmskom brzinom, kao na celuloidnoj traci se smenjuju ponekad i lepi, ali mnogo više ružni događaji. Jeni Ligtenberg je vredno beležila sve ono sa čim se suočila tokom trogodišnjeg boravka u ratnoj bolnici Koran na Palama. Tako se i priča o uspešno operisanom mladiću, koji je stradao od nagazne mine, umesto srećnog ishoda, završila tragično.
Loše vesti iz Beograda
"29. april 1994. Danas sam čula da je pacijent, čijoj operaciji sam prisustvovala, umro u Beogradu. Ubrzo posle operacije, dok je još bio u našoj bolnici, pojavila se gangrena. Prsti su mu pocrneli, pa se medicinski tim, uz saglasnost pacijenta, odlučio za amputaciju ispod kolena. Njegov otac i drugi članovi porodice nisu dali dozvolu za amputaciju i odlučili su da ranjenika prevezu u Beograd, u nadi da bi mu tamo mogli spasiti nogu. Zdravstveno stanje pacijenta bilo je izuzetno teško i naši lekari bili su protiv transporta, ali porodica nije odustala. Zbog lošeg vremena i duge vožnje, jer ambulantnim kolima treba šest do osam sati za toliki put, desilo se najgore.
Izbeglice iz Sarajeva
O događajima u Sarajevu danas uglavnom postoji samo jedna, muslimanska verzija priče. Da su i Srbi stradali pričaju samo ti stradalnici, ali to niko ne čuje. Holandska humanitarka je u svom dnevniku opisala događaj koji umnogome menja tu sliku.
"3. maj 1994. Ustala sam rano. Vreme je lepo, iako je još juče bilo mnogo kiše, čak i vlažnog snega. Jadan izbeglica iz Sarajeva prevezen je iz bolnice u Blažuju u Koran. On je sa suprugom pokušao da prepliva Miljacku na Grbavici. Nažalost, pokušaj bega njegovu ženu je koštao života, jer ju je snajper pogodio u zatiljak. (O spasavanju ovih mladih ljudi slučajno postoje TV snimci, koji na Zapadu, razume se, nisu prikazani, iz straha da bi gledaoci mogli pomisliti da su bosanski Srbi 'ljudi' i da fundamentalisti imaju neke zločine na savesti.)
Taj čovek leži u sobi 207 sa Žikom koji je želeo da sa mnom priča na engleskom. Tu je i otac bebe koja je rođena iste noći kad je on izgubio obe noge. Posećujem ih svake večeri, ponekad i danju. Taj čovek je veoma opterećen nesrećom koja ga je zadesila, stalno je zamišljen, malo govori, samo gleda pred sebe.
Profesor Šošić pije knorovu supu umesto kafe, treba mu nešto 'jače' da ga okrepi. Operisao je Hrvata koji je izgubio celu porodicu i može da ostane da živi na Palama. To ovde svi smatraju normalnim. Što duže ovde radim sve više sam uverena da je prosečan bosanski Srbin humaniji nego taj klub oko Ujedinjenih nacija ili, moram da kažem, nego Amerika."
Ubrzo nakon dolaska u Beograd, pacijent je umro. Osećala sam se tako povezanom sa ovom tragedijom, koja je donekle bila prouzrokovana odbijanjem porodice da dozvoli da se amputacija izvrši na vreme.
Naslućena smrt
Dobro se sećam svega i to me opterećuje, jer sam bila prisutna kad je pacijent stigao u bolnicu. Morao je dugo da čeka na red, tako da sam dosta vremena bila uz njega. Svaki put kada me je držao za ruku i stiskao znala sam da je to od straha, bola, možda straha od smrti?
Vekovna iluzija o pomirenju
"Prvi maj 1994. Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas proslavljaju Vaskrs. Običaji i obredi skoro se ne razlikuju od rimokatoličkih. Uprkos uništavanju pravoslavnih crkava od strane Hrvata, Vatikan je 1991. godine prvi priznao fašističku Tuđmanovu vladu i time ponovo negirao Pravoslavnu crkvu kao i 1054. godine, kad je carigradski patrijarh pozvao Rim na pomirenje. Rimska delegacija je došla i ostavila na oltaru pismo kojim je papa izopštio Pravoslavnu crkvu iz hrišćanskog centra u Rimu. Mir, miroljubivost, pomirenje? Iluzija. Bolje da više i nema božjih službi, sve dok verske vođe i institucije ne prestanu da podržavaju političke moćnike i vlade koje 'proizvode' rat za ratom. Vernica sam, jer imam poverenja u Tvorca koji je stvorio svet sa divnom florom i faunom u kojem treba da vlada red, stvorio je i čoveka sa darom shvatanja i slobodnom voljom da u tom redu uživa, a današnji čovek od svega pravi veliku ruševinu i trenutno se bavi uništenjem samoga sebe i celog sveta - počevši od bližnjih, što ovaj rat u Jugoslaviji naročiti odražava. Proslavila sam Vaskrs sa Rozom i Danilom."
Osećala sam i neku vrstu lične odgovornosti, jer sam bila prisutna kada su ga operisali i zato sam ga posećivala dok je bio na odeljenju intenzivne nege. A sad ovo... Neke stvari nikad nećemo saznati kad su u pitanju ljudski osećaji. Da li je ovaj nesrećnik očekivao ovako nešto ili naslućivao? Jedino znam da je bio jako uplašen, to je sigurno."
SUTRA:Holanđanka koja je volela Srbe (11): Neću da ponižavam Srbe
Holanđanka koja je volela Srbe:
(1): Htela sam pogled iza scene
(2): Kuće kao mrtvački sanduci
(4): Dečja graja jača od granata
(6): Mala Jugoslavija u bolnici
(7): Lažne žrtve Srba na Markalama
