Sa mališanima iz dijaspore u kampu Miloša Teodosića (5): Srbi sa reke Potomak
Levu i desnu obalu reke Potomak, duž celog njenog toka od oko 650 km, nastanjuje oko pet miliona ljudi i nije neuobičajeno da se mnogi od njih tokom života nikad ne sretnu. Jednim svojim delom ova reka teče i kroz glavni grad SAD Vašington i, takođe, nije ništa čudno što se mnogi od 680.000 ljudi koji žive u ovom administrativnom centru - međusobno nikada nisu upoznali.
A kolika je verovatnoća da se tri momka koji žive u istoj zemlji, kraj iste reke i u istom gradu sretnu, upoznaju i sprijatelje u mestašcu smeštenom u Srbiji, na udaljenosti većoj od 7.500 km od mesta u kojem žive? Reklo bi se - mala...
Ali, da su čudni putevi ovozemaljski, u to se se ovog leta uverili Andrija Eremić, Bogdan Senić i Luka Jeftić.
Sva trojica žive u gradu nazvanom po prvom američkom predsedniku.
Sva trojica su Srbi čiji su roditelji svojevremeno otišli preko Velike bare.
I, sva trojica vole košarku! Ta ljubav prema košarci dovela ih je na Srebrno jezero. U košarkaški kamp Miloša Teodosića - Teo4.
- Nismo se ranije poznavali - potvrđuje 14-godišnji Andrija. - Bogdan i ja smo od prvog dana cimeri, baš sam se iznenadio kad mi je rekao da je i on iz Vašingtona.
- Ispalo je da stanujemo jako blizu, ali - ja sa jedne, a Andrija s druge strane reke Potomak - dodaje 15-godišnji Bogdan.
- Da nam je blizu most, našli bismo se za pet minuta. Ovako, moramo da prelazimo reku u sasvim drugom delu grada.
Želja zvana NBA
Andrija nema ni trunku dileme, kaže da svoju budućnost vidi u "kraljici igara":
- Moja pozicija je krilni centar, volim da treniram jer samo tako mogu da napredujem. Košarka je u Americi karta za dobar koledž i, kasnije, univerzitet. Želim da se obrazujem, ali još više da uspem u ovom sportu. Voleo bih da jednog dana stignem do NBA!
Dva dečaka su se brzo zbližila, a onda su na njihovo veliko iznenađenje čuli da je još jedan polaznik kampa iz Distrikta Kolumbija, raspitali se bolje i upoznali Luku. Ipak, njemu je tek devet godina, pa se sve, uglavnom, svodi na zajednički boravak na treninzima.
Sa mališanima iz Dijaspore u kampu Miloša Teodosića:
(1): Zlatna deca na Srebrnom jezeru
Priče većine dečaka u košarkaškoj družini koju sa svih strana sveta okuplja Miloš Teodosić veoma su slične. Njihovi roditelji su se, tražeći bolji posao i bolju sreću, svojevremeno uputili u Ameriku.
Škola bolja u Beogradu
Matijas Rašković će tek u oktobru napuniti devet godina, a već je pravi svetski putnik.
- Rođen sam u Čikagu, ali sam sa roditeljima neko vreme živeo i u Kaliforniji - priča ovaj simpatični dečko. Posle smo se preselili u Crnu Goru, da bismo pre nekoliko godina došli u Beograd. Moja mama Ela je Špankinja, ali se složila sa mojim tatom Milovanom da bi bilo dobro da u Srbiji idem u školu.
Rečeno - učinjeno. Porodica Rašković se doselila u naš glavni grad.
- Išao sam u Osnovnu školu "Vladislav Ribnikar", ali ću se zbog mesta stanovanja najverovatnije prebaciti u "Mihailo Petrović Alas" - nastavlja Matijas svoju nomadsku sudbinu.
Česte promene mu, međutim, ne padaju teško. Druželjubiv je, lako stiče poznanstva, predvodnik je u igrama. Tako je i u košarkaškom kampu Teo4 na Srebrnom jezeru. Već od prvog dana tu se osećao kao kod kuće.
- Treniram naporno i svakog dana sam umoran kao pas - slikovito dočarava rad u ovoj košarkaškoj školi. - Ali, ne bih ovo menjao ni za šta. Znam da sam u najboljem košarkaškom kampu i trudim se da svakog dana naučim nešto novo. Treneri kažu da mi je ulaz pod koš i šut mnogo bolji nego prvog dana. Zato već sada znam da ću doći ponovo.
Ima još jednu veliku želju:
- Navijam za Zvezdu i sanjam da jednog dana zaigram u crveno-belom dresu!
A ukoliko se porodica jednom vrati u Čikago, možda ga sačeka i crveni dres Bulsa. U košarci i u životu je - sve moguće.
Roditelji Andrije Eremića - tata Vlada iz Beograda i mama Jela "negde" iz Banata, sina su dobili u Lesburnu. Bogdanovi otac Aleksandar i mama Svetlana sa sinom i ćerkom stigli su iz Valjeva. Iz ovog grada je i Lukin tata Damir, dok mu je mama Jelena Beograđanka.
- Kad se vratim u Vašington pitaću tatu da li zna Andrijine roditelje. Mogli bismo i tamo da se družimo, da odigramo neki basket - kaže Bogdan Senić.
Vidan napredak
Bogdan trenira košarku četiri godine, ima iskustvo igranja u školskoj ligi u Vašingtonu.
- Treninzi u kampu Teo4 pomogli su mi da shvatim koliko još treba da radim. Ovde sam naučio mnoge stvari, poboljšao pozicioniranje i igru u odbrani i sve ću to nastaviti da uvežbavam i u Americi. Siguran sam da će tamo svi videti koliko sam napredovao - kaže Senić.
Zanima nas kako su se snašli u kampu.
- Sve je super - živo nastavlja Senić. - Hotel je sjajan, hrana odlična, treneri dobri. Treninzi su teški, ali veoma zanimljivi. Ništa nam nije teško.
- Kad sam na internetu slučajno našao jedan tekst o ovom kampu, navalio sam na mamu i tatu da me prijave. Onda su i oni pročitali sve što su mogli da pronađu i na kraju me upisali. Da nisu, bio bih veoma tužan. Nisam ni sanjao da će mi biti ovako lepo - kao iz topa priča devetogodišnji Luka koji košarku trenira od svog četvrtog rođendana.
Na kraju ističu: mesto kao što je Srebrno jezero ili kako bi njihovi drugari tamo rekli - Silver Lejk, u Americi ne postoji.
Zato će, kažu uglas, sigurno doći i sledeće godine.
Sutra - Sa mališanima iz dijaspore u kampu Miloša Teodosića (6): Naši "Šveđani" vole da treniraju
