Sa mališanima iz Dijaspore u kampu Miloša Teodosića (2): Nemci cene srpsku školu
Marko Aleksić ne krije da mu je fudbal prva ljubav. Živi i raste u Dortmundu, u kojem njegovi roditelji godinama rade. Kao i mnogi njegovi drugari u ovom nemačkom gradu, odmalena je trčao za "bubamarom".
- Često sam išao sa tatom na Vestfalen stadion da navijamo za Borusiju. I sad volim da gledam utakmice, uostalom ovaj sport sam trenirao punih pet sezona - priča ovaj 16-godišnjak koga smo upoznali na Srebrnom jezeru gde je, kao mnoga druga deca iz otadžbine i dijaspore, došao da uči tajne košarkaške veštine u kampu našeg reprezentativnog plejmejkera Miloša Teodosića.
Priču smo počeli od fudbala, a Marko je u košarkaškom kampu. Kako je došlo do takve promene?
- Pet godina sam trenirao i dobro mi je išlo i onda, odjednom, prošla me je želja - objašnjava ovaj učenik 11. razreda.
- Ali, pošto je moj stariji brat već uveliko igrao košarku, krenuo sam i ja za njim i brzo zavoleo ovaj sport.
Brzo je pokazao i talenat u TVE Barop Dortmund.
- Brat je prestao aktivno da igra, prešao je u sudije. Dočekao sam čak da mi sudi neke utakmice - smeje se Marko.
U jednom ovako specijalizovanom kampu je prvi put.
Raspust u otadžbini
Markov tata Radenko je iz okoline Doboja, mama Vesna iz Valjeva u kojem su se svojevremeno i upoznali. Sreću su potražili i našli u Nemačkoj, ali rodni kraj ne zaboravljaju. Ljubav prema otadžbini prenose i na decu.
- Raspust mi traje šest nedelja. Polovinu tog vremena sam u Bosni, a drugu polovinu u Srbiji. Jedva čekam sledeće leto da dođem ponovo - ne krije mladi Aleksić.
- Još u Nemačkoj sam primetio veliku razliku između tamošnje i srpske škole košarke, i to zahvaljujući našem legendarnom treneru Svetislavu Pešiću. Tata i ja smo često išli i na utakmice Bajerna dok je Pešić sedeo na klupi ovog kluba i brzo sam shvatio koliko igraju drugačije i bolje od ostalih nemačkih ekipa. Kad sam stigao u kamp Teo 4 video sam i zašto - treninzi su ovde potpuno drugačiji. U Nemačkoj se taktika bazira na kvalitetu pojedinaca, dok se u Srbiji ceni timska igra. To mi se mnogo više dopada - ističe Marko Aleksić i dodaje da će dugo pamtiti boravak na Srebrnom jezeru po sjajnim treninzima i još boljim drugarima koje je upoznao.
- Voleo bih da uspem u košarci i da jednog dana zaigram u Crvenoj zvezdi - kaže umesto pozdrava.
Marko, neka ti se želja ostvari, pa makar došao među crveno-bele zaobilaznim putem, kao pojačanje iz Bajerna...
Dres "orlova" najveća želja
Nikolas Cakiris je na Srebrno jezero stigao sa dva drugara iz Soluna. Zajedničko za svu trojicu je da već godinu dana treniraju u Arisu, da im je uzor grčki reprezentativac Janis Antetokounmpo, član NBA ligaša Milvokija. Ali, za razliku od njegovih grčkih prijatelja, 14-godišnji Nikolas ima planove da jednog dana zaigra za - Srbiju.
- Moj tata Mihalis je Grk rođen u Švajcarskoj, a mama - Srpkinja Biljana. Želja mi je da napravim lepu karijeru i ponesem dres "orlova" - ne krije ovaj krilni igrač, inače učenik prvog razreda gimnazije.
Mama je i zaslužna što je u kampu Teo 4 jer je prva videla osnovne informacije na internetu. Raspitala se i - prijavila Nikolasa.
- Bio sam i prošle godine. Utisci su bili sjajni. Zato sam jedva čekao novo leto da ponovo dođem. Već sad znam da ću biti u kampu i naredne godine.
Šta ga je toliko opčinilo, pitamo mladog Grka srpskog porekla.
- Lep hotel, lepo okruženje, dobra hrana i odlično društvo. A pre svega toga - treninzi su odlični. Svi treneri se trude da nam objasne sve čari košarke!
N. RAKIĆ
Dribler i šuter
Nikola Antonić iz švedskog Geteborga odmah poručuje:
- Volim da driblam i da šutiram na koš!
Odmah dodaje:
- U kampu Miloša Teodosića sam još više naučio. Treneri mi svakog dana pokažu nešto novo, pa kad se budem vratio u Švedsku driblaću još bolje.
Ovaj vispreni 11-godišnjak rođen je u Geteborgu, u koji su se u potrazi za boljim životom iz Loznice svojevremeno doselili njegovi roditelji Momčilo i Svetlana.
Za kamp je čuo od druga.
- Jednog dana mi je rekao da će se tokom raspusta prijaviti u kamp. Odmah sam pitao mamu da upiše i mene. Ona je pogledala na internetu, raspitala se i - sad svakog dana sa drugarima treniram od jutra do mraka. Sve je lepo, i hotel, i hrana, a pre svega druženje - kaže Nikola, koji za kraj otkriva i ovo:
- Navijam za Zvezdu i košarkaše Srbije. Navijaću da Teo na EP osvoji zlato!
Braća i po košarci
Braća Andrija (12) i Ivan (10) Nešić rođeni su Beograđani, ali već godinama žive u Ukrajini, gde su tata Dejan i mama Sandra preselili porodicu kad su našli posao u Kijevu.
- Obožavamo košarku - ističu uglas, a onda stariji brat preuzima reč: - Obojica navijamo za reprezentaciju Srbije i u NBA za šampione Golden Stejt.
Obojica nam potvrđuju da upijaju svaki potez srpskog reprezentativca Miloša Teodosića i zvezde "voriorsa" Stefa Karija. Sve što vide pokušavaju da pretoče u delo na treninzima kijevskog Plejmejkera.
- Treniram već četiri godine, a Ivan dve - nastavlja Andrija. - Ja sam bek, a Ivan krilo. Nadamo se da ćemo jednog dana igrati u Srbiji.
Boravak u košarkaškom kampu u otadžbini nastojali su da iskoriste kao pravi profesionalci.
- Čim smo videli reklamu na televiziji, znali smo da je to ono pravo. I, nismo pogrešili - zrelo priča stariji Nešić, dok mlađi klima glavom. - Sva naša predviđanja su ostvarena. Trenira se ozbiljno. Treneri nam sve objašnjavaju, ukazuju na greške, rade sa nama kako da budemo bolji, a to u Ukrajini za sve ove godine nismo doživeli...
N. R.
