Sa mališanima iz dijaspore u kampu Miloša Teodosića (8): Iz Austrije - crtež za Tea
Sandra Jocić iz Linca dugo će pamtiti dan kad je upoznala Tea - srpski as potpisao joj se na kačket i beli list, a ona mu je uzvratila. Neki zlatni klinci tokom čitavog leta treniraju košarku kraj Srebrnog jezera.
Mnogi njihovi vršnjaci spas od letnje žege traže u debeloj hladovini ili prijatnoj vodi koja podzemnim, samo njima znanim putevima stiže iz Dunava.
Dotle, ova deca trče gore-dole terenima, rade sklekove, vežbaju skok-šut i kupaju se u znoju.
Oni su bez obzira na to da li im je devet ili 15 godina, da li su sa hladnog evropskog severa ili vrelog juga, da li su im roditelji fakultetski obrazovani i dobrostojeći ljudi ili su morali da odvoje od usta i tankih radničkih plata, odlučili da zaborave i na slobodu raspusta, i na mobilne telefone i kompjuterske igrice, samo da bi - bolje igrali košarku.
Na 110 kilometara od Beograda, košarkaški as Miloš Teodosić drugu godinu zaredom okuplja mališane sa svih strana Srbije, Evrope i sveta.
Mališane koji su spremni na rad, požrtvovanje i napor da bi postali bolji košarkaši, sportisti i ljudi.
Među polaznicima kampa mahom su dečaci, ali ima i devojčica.
Čovek ne može a da se ne začudi kako onako krhke i nežne uspevaju da izdrže žestok ritam od svitanja do sumraka.
Pa, ponekad da na treninzima budu upornije i uspešnije od svojih drugova.
- Nije toliko teško - kaže Sandra Jocić, mirna i nenametljiva 14-godišnjakinja iz Linca u Austriji, koja sa glave ne skida crvenu kapu sa potpisom Miloša Teodosića.
Ima još jedan autogram svog sportskog idola, na belom listu papira, ali njega je poput relikvije uredno složila među lične stvari u torbi. Susret sa Teom će dugo pamtiti.
- Bio je na terenu sa nama, šutirao na koš, dodavao nam lopte, šalio se i pričao nam da je i on kao mali isto ovako trenirao. Kad se trening završio, otrčala sam do sobe da mu donesem papir na kome sam ga nacrtala. Plašila sam se da ne ode, pa sam trčala kao da me jure. Teo se iznenadio, obradovao i zahvalio mi se - ponosno će Sandra.
Sandrini roditelji Goran i Milica su rodom iz Bogatića kod Šapca. U potrazi za srećom u Austriji su svili porodično gnezdo, ali često dolaze u Srbiju. Na Sandrinu veliku sreću, ispunili su joj želju da je upišu u kamp Teo4. Jednog dana možda će se pokazati da je i košarka zbog toga imala sreće.
U Srbiji se bolje trenira
Sandra košarku trenira tri godine i veoma je zadovoljna radom u letnjem kampu.
- U Austriji treniramo uvek isto, posle nekog vremena to dosadi. Ovde su treninzi bolji, drugačiji i zabavniji. Treneri vode računa o svemu. Govore nam kako da pravilno zauzemo stav, da primimo ili dodamo loptu, ispravljaju nam tehniku. Svašta sam naučila. Ako budem mogla - doći ću ponovo - nada se devojčica iz Linca.
Stanko Ljuboja i Nikola Stanković: Veterani kampa
Kad deca na kraju vežbanja zamole trenere da na terenu ostanu još malo - to znači da je trening uspeo. Još veće priznanje za dobar rad je kad polaznici u kamp dođu i naredne godine.
Među takvima su Stanko Ljuboja i Nikola Stanković.
Dva dečaka iz Austrije jednoglasno poručuju da su posle svega što su naučili tokom prošlogodišnje, premijerne sezone kampa Teo4 jedva dočekali ovo leto da - ponovo krenu na dug put.
- Za razliku od prošle godine, sad smo znali šta nas očekuje. I dok su neki naši novi drugovi morali prvih dana da se navikavaju na gust raspored treninga , mi smo od prvog trenutka krenuli žestoko - kaže Stanko.
- Ja sam još veći veteran - dodaje Nikola. - Toliko mi je dobro ovde da sam odradio čak tri smene!
Stanko ima 16, a Nikola 14 godina. Porodične priče su im slične.
- Moj otac je iz Batočine, a majka iz Beograda - raportira Nikola.
- Kad su odlučili da potraže posao u Austriji, stigli su do Salcburga u kojem tata radi za Porše.
- Moji mama Marija i tata Milorad nastanili su se u Lincu. Tamo sam i počeo da igram košarku pre pet godina - dodaje Stanko koji igra za DVL Linc.
Šta im se dopada u Teodosićevoj školi košarke?
- Sve, a najviše kad igramo "pet na pet". Igram plejmejkera i tada može da dođe do izražaja sve ono što sam vežbao na treninzima - ističe Stanko i otkriva najveću želju:
- Voleo bih da jednog dana obučem dres Partizana.
- I ja volim da napravim neku dobru akciju i da proigram saigrača, ali još više lep dribling i šut.
Omiljeni košarkaš mi je Teodosić i voleo bih da jednom igram kao on - ne krije Nikola.
Da li će ponovo doći u kamp?
To se, odgovaraju, podrazumeva.
S jezera na jezero
S jednog jezera stigao je na drugo - s Traunsea u Austriji na naše, Srebrno. Gradić Gmunden u kome živi nije ništa veći od Velikog Gradišta, a reka Traun čak je mnogo manja od Dunava.
Reklo bi se da Boris Damjanović nije promenio okoliš kad je došao u kamp Teo4.
A opet, kako kaže, s tako kvalitetnim radom kao što je u školi koju je osnovao kapiten reprezentacije Srbije susreće se prvi put u životu.
- Treniram pet godina, ali sam siguran da sam ovih dana najviše napredovao. Upornim i sistematskim radom stekao sam sigurnost s loptom i potrebnu rutinu - ističe ovaj 14-godišnnjak.
Jedno je sigurno: kad se vrati u Gmunden pokraj Linca, roditeljima i dvema starijim sestrama preneće samo pozitivne utiske i zato veruje da će ga pustiti da na Srebrno jezero dođe i leta 2018.
KRAJ
