Sa mališanima iz dijaspore u kampu Miloša Teodosića (6): Marko sam svoj majstor
Košarkaški kamp Teo4 drugu godinu za redom otvoren je za decu iz Srbije, regiona, kao i iz čitave Evrope i sveta. Kako su nam rekli treneri-koordinatori ove jedinstvene sportske škole, primarni cilj jeste da mališani koji dođu na Srebrno jezero zavole ovu lepu igru.
Posle je lakše... Kad im košarka uđe pod kožu, radi se na nadgradnji osnovnih elemenata - tehnici, taktici, usavršavanju individualnih sposobnosti.
Poštovanje pravila i disciplina se podrazumevaju. Gledamo dečake različite starosni dobi, interesovanja, košarkaškog znanja... U kampu svi dišu kao jedan.
- Da bi se rad nesmetano odvijao, veoma je važno da nas trenere gledaju kao roditelje. Zato smo se od početka dogovorili da mame i tate nemaju pristup kampu osim povremeno, kad polaznici imaju vreme za slobodne aktivnosti - podseća trener Lazar Gojković.
To su trenuci između ručka i obaveznog popodnevnog odmora, kad roditelji mogu da svrate i uvere se da u tih sedam dana deci ništa ne nedostaje.
Sa mališanima iz dijaspore u kampu Miloša Teodosića:
(1): Zlatna deca na Srebrnom jezeru
Baš nekako u to vreme zatekli smo se u kampu i upoznali Ivicu Stefanovića (45), rođenog Obrenovčanina, koji je već deceniju i po na hladnom severu Evrope.
Dok zajedno čekamo njegovog sina Marka, iznosi nam utiske o životu i radu u Švedskoj.
- Pre dvadesetak godina ni pomišljao nisam na odlazak. Lepo mi je bilo u Obrenovcu. Bio sam dobar đak, odslužio sam vojsku, pa upisao Saobraćajni fakultet. Pokazao sam se i kao student, počeo da ređam ispite i da planiram budućnost. Onda je došlo bombardovanje...
Ivica je, kao i mnogi drugi naši ljudi, bio mobilisan.
- Bio sam u protivvazdušnoj odbrani, prošao svašta, selili smo se svuda... Bilo je baš opasnih situacija - šturo priča o tim teškim, neizvesnim danima.
Bombardovanje se završilo, usledile su nove turbulencije u društvu, krize... Ivica je sve češće razmišljao o odlasku. Diploma saobraćajnog inženjera ostala je samo san.
- Prelomio sam 2004. godine, zaputio sam se porodicom u Švedsku. Marko je bio mali, imao je tek četiri godine... Skrasili smo se u Geteborgu, tamo su nam se rodile još dve kćerke - Jovana i Ivana. I one vole sport, obe treniraju ples. A Marko živi za košarku!
Dečaci polako stižu sa ručka. Jedan mirni, nasmejani momak nam se pridružuje. Strpljivo čeka da otac završi priču.
- Dobro nam je. Radim za kranom, posla ima, dobro sam plaćen. Možemo da živimo normalno, da otplaćujemo kredit, da putujemo, da ulažemo u decu. Sad živimo za njih, kad oni odrastu - kroz njihove uspehe.
Ivica ispravno razmišlja, brine kao svaki otac. Ipak, stičemo utisak da je svaki Markov uspeh - samo njegov uspeh.
- Tata je tu da navija, a ja šta uradim - uključuje se u razgovor ovaj skromni 16-godišnjak, gimnazijalac.
- Mnogo i često pričamo o tome. Rano sam shvatio da je jedino ispravno sve uraditi sam.
Roditelji su tu da pomognu na početku, da pruže podršku, sve ostalo je na meni, mom radu, upornosti, talentu...
Košarku obožava.
- Oduvek me je privlačila, ali ozbiljno treniram poslednje dve godine u klubu Kpun Geteborg. Igram beka, ponekad i krilo, od utakmice do utakmice, u zavisnosti od rivala i potrebe. Još je rano da mi se odredi stalno mesto u ekipi, ovako učim da odgovorim raznim zadacima. Zato mi odgovara rad u kampu. Učimo razne stvari, popravljam tehniku, skok-šut, odbranu... Treninzi su odlični. Radi se mnogo bolje nego u Švedskoj i voleo bih da dođem još koji put, možda i na duže, dve ili tri smene - kaže Marko Stefanović, a tata Ivica dodaje:
- Ako želi da radi i uči, organizovaćemo se. Leta provodimo u Srbiji, najlepši odmor je onaj na sportskom terenu.
I, zaista je tako.
Pamti susret sa Teom
Susret sa Milošem Teodosićem jeste ono što će Marko, kao i svi drugi polaznici kampa, najviše pamtiti.
- Navijam za Zvezdu, pratili smo sve utakmice u Evroligi, čak i dolazili u Pionir prošle sezone. Naravno, gledao sam i CSKA zbog Tea, koji mi je omiljeni igrač. Kad nas je posetio, pa doveo i Stefana Jovića, bio sam presrećan - ushićen je mladi Stefanović.
Trening osnova svega
Ako pitate klince šta im je najteže kad je u pitanju bavljenje bilo kojim sportom, njih devet od 10 će odgovoriti - kondicioni treninzi.
Trčanje krugova, rad na sticanju kondicije i fizičke snage, sklekovi, zgibovi, trbušnjaci... sve su to stvari koje bi svaki klinac najradije preskočio.
Nikola Kotur, međutim, ne deli to mišljenje. Momak iz Stokholma, koga smo upoznali kraj Srebrnog jezera, već na početku svoje priče o boravku u košarkaškom kampu Teo4 pokazuje izuzetnu zrelost.
- Već posle prvog dana boravka u kampu bio sam oduševljen načinom rada, pogotovo činjenicom da se uz treninge tehnike mnogo posvećuje radu na fizičkoj pripremi. Kondicioni treninzi mnogima nisu omiljeni, ali bez njih nema uspeha u profesionalnom sportu. Uzalud talenat ako nemaš snage da taj talenat iskažeš - priča ozbiljno ovaj 17-godišnjak, jedan od najstarijih polaznika košarkaškog kampa Miloša Teodosića.
Košarka je njegov život i njegova najveća ljubav. Uporedo sa školskim obavezama - samo što je završio drugi razred gimnazije prirodnog smera - Nikola vredno trenira u stokholmskom klubu Huddinge.
- Nastojim da radim na ličnom usavršavanju. Zato sam prošlog leta bio u kampu Dejana Bodiroge u Trebinju, a sada sam se u dogovoru sa ocem, koji je nekad takođe bio košarkaš, odlučio za školu Miloša Teodosića. Mnogo sam naučio. Nameravam uskoro da u Švedskoj promenim klub i smatram da će mi ovaj rad umnogome pomoći da prođem selekciju.
U kamp će doći i narednog leta.
- Stekao sam mnogo novih prijatelja i već smo se dogovorili da se vidimo i narednog leta. Najveća želja mi je trenutno da profesionalnu košarkašku karijeru počnem u Srbiji - ne krije Nikola Kotur.
Uči od bekova
Otkriva da vatreno navija za Zvezdu i da u košarci ima brojne uzore - od pokojnog Dražena Petrovića i NBA legende Majkla Džordana do Teodosića i Kobija Brajanta.
- Svi su oni bekovi i vrsni poenteri, a moja pozicija je krilni centar. To ne smeta da unapređujem tehniku gledanjem snimaka utakmica ovih asova - ističe Nikola.
