Sa mališanima iz dijaspore u kampu Miloša Teodosića (7): Srpski "vukovi" iz Ontarija
Lopta izbačena iz dečje ruke u blagom luku leti ka obruču, odskoči jednom-dva puta kao da se nećka, a onda - uđe u koš.
- Ponovi...
Sledeći put lopta sa krilne pozicije leti malo oštrije i ulazi bez "koske". Pa još jednom. I još jednom. Dečak zadovoljno ustupa mesto sledećem drugu i trči da zauzima mesto na kraju reda. Za koji minut šutiraće ponovo. Na četiri terena vri kao u košnici. Polaznici košarkaškog kampa "Teo4" šutiraju pokušavajući da proture loptu kroz obruč. Kod gotovo svakog dečaka i devojčice taj trenutak kad "nameste" ruku seli ih u svet mašte. Zažmure na tren i zamisle - punu dvoranu, poslednju sekundu finala, otvorenu poziciju za šut za pobedu, za titulu, za slavu... Biće i to jednog dana, naravno ne kod svih. Tako nešto dožive samo oni najuporniji i najbolji.
Teo preči od Neša
- Mnogima je početak težak, ali kroz to su i najveći asovi prošli. I kroz poraze, i promašaje, i duple lopte... Važno je pokušati ponovo - priča Lazar Gojković, jedan od mladih trenera-koordinatora kampa na Srebrnom jezeru. - Ima ovde i dece koja tek čine prve košarkaške korake. Važno je da usvoje prva znanja, još više da zavole ovu magičnu igru.
U tome im "pomaže" Miloš Teodosić. Privučeni imenom i karijerom srpskog reprezentativca, ali i njegovom velikom željom da stvori košarkašku bajku u fantastičnoj prirodnoj oazi kraj Srebrnog jezera, deca sa raznih krajeva sveta dolaze tu već drugo leto. Iz Holandije, Švajcarske, Grčke, Austrije, Ukrajine, Švedske, čak iz Amerike i - Kanade. "Zemlja javorovog lista" dala je svetskoj košarci mnoge velikane, poput Rika Foksa i Stiva Neša, ali oni za našu decu, pa makar bila i iz Kanade, nisu Teo.
I košarka i fudbal
Najpopularniji sport u Vindzoru je hokej na ledu, međutim, Miloš Jovanović ima druge ljubavi:
- Košarka je na prvom mestu, treniram je već četiri godine. Ali, nije jedina. Pre dve godine počeo sam da igram i fudbal i uopšte mi nije teško da trčim iz škole na jedan, pa na drugi trening. Oba sporta mi idu podjednako dobro i još nisam odlučio kojim ću se baviti kad odrastem.
- Teo je magnet - ističe Gojković. - Njegovo ime je i deci i njihovim roditeljima garancija da će u kampu dobiti ono po šta dolaze - predan, strpljiv i kvalitetan rad baziran na istim onim principima kojima se naš reprezentativni plej vodio tokom cele karijere.
Svaki dolazak Teodosića na Srebrno jezero, a kapiten našeg državnog tima se trudi da obiđe svaku smenu, doživljaj je od prvorazrednog značaja. Za svu decu, pa i za Pavla Ilića, Miloša Jovanovića i Aleksandra Sokolova koji su ovog leta potegli na dalek put, čak iz Kanade, da budu deo ove svojevrsne košarkaške škole.
- Teo je car. Šutirao je sa nama na koš i puštao da ga pobedimo - kažu uglas, preveliki da bi ih slavni plejmejker prevario, još dovoljno mali da se iskreno raduju susretu sa svojim sportskim idolom.
Njihove priče su slične pričama druge dece srpske dijaspore. Rođeni daleko od zemlje svojih predaka, o Srbiji slušaju od svojih roditelja.
Srca puna utisaka
- Rođen sam u Torontu u koji su se moji roditelji odselili iz Beograda. U Kanadi su se odlično snašli, tata Vladimir je imao dobre preporuke kao jer je radio na beogradskom aerodromu, ali Srbiju Beograd ne zaboravljaju. Mama Mirjana mi često priča o Banovom brdu, delu grada u kojem je rođena i školi u koju je išla - raportira 14-godišnji Pavle.
Primećujemo da odlično govori srpski jezik, gotovo bez akcenta, bez pauze u govoru u kojima se pokatkad traži ona "zaboravljena" reč.
- Kod kuće govorimo samo srpski jezik - ističe s jedva primetnom trunkom ponosa.
I Miloš Jovanović ima 14 godina. I on je "vuk" sa Ontarija, savezne države u kojoj je smešten njegov grad Vindzor.
San o letenju
Aleksandar Sokolov u košarci najviše voli da postiže poene, logično je što je bek šuter.
- Dosta sam napredovao, šut mi je sve bolji - pohvalio se.
Košarku voli, ali ona mu nije životni san.
- Trudiću se da treniram što duže, ali najviše od svega želim da budem pilot. Voleo bih da jednog dana upravljam velikim avionima kojim putnici lete od jednog do drugog kraja sveta - podelio je s nama svoj san Saša.
Nazad u Toronto vodi nas Aleksandar Sokolov.
- Rođen sam u Misisagi, tu sam zavoleo i počeo da igram košarku. Posle nekoliko godina preselili smo se u Toronto, zbog škole i boljeg posla za moje roditelje - kaže ozbiljno 13-godišnji dečak koga njegovi prijatelji zovu Saša.
Kakvi su im utisci iz kampa?
- Sve je sjajno - naglašava Miloš, a njegovi drugovi klimaju glavama. - Sviđaju mi se hotel i odlično društvo.
- Ne zaboravi i treninge - podseća ga Aleksandar. - Ja u Kanadi treniram već sedam godina, ali ovde se radi drugačije. Sve nam objasne, sve ponovimo više puta dok ne savladamo.
- Isto je tako bilo i prošle godine i bio sam toliko zadovoljan da sam rešio da dođem ponovo. A, verovatno ću i sledećeg leta - ističe Pavle.
Uglas obećavaju da će pratiti igre srpske reprezentacije na Eurobasketu i - Teodosićevu karijeru u NBA ligi.
Sestra kod Vanje Grbića
Pavle Ilić je već rekao da je u kampu "Teo4" bio i prošlog leta. Ali, to nije sve...
- Ja sam ponovo došao na Srebrno jezero, a moja sestra je otišla na Zlatibor u odbojkaški kamp našeg proslavljenog reprezentativca Vladimira - Vanje Grbića - otkriva Pavle ovu sportsku porodičnu podelu.
