Sa mališanima iz Dijaspore u kampu Miloša Teodosića (3): Dva dobra druga iz Ciriha i Cuga

Prilaz Srebrnom jezeru, pogotovo poslednjih godina otkad su tu izgrađeni brojni luksuzni apartmani, putnika namernika podsećaju na neku švajcarsku vazdušnu banju. Bajkoviti pejsaž upotpunjuje mirna, velika voda koja svetluca na suncu.

V. Sekulić

Svakodnevna slika: Treninzi su naporni i zabavni

Zvezda se polako uspinje na nebo i prži, pa spas treba potražiti u debeloj hladovini.
Nekako u to vreme, kad Sunce zrake pojača na "trojku", polaznici košarkaškog kampa "Teo4" završavaju prepodnevne obaveze.

- Deca ustanu rano, da bi završili prvu turu treninga pre vrućina. Dan je dug, moraju da se sklone i odmore - kažu nam koordinatori kampa koji već drugu godinu za redom okuplja brojnu decu iz Srbije, regiona, ali i naše dijaspore.

Topot lopti sa četiri lepa košarkaška terena smenjuje veseli trk ka sobama. Odjekuje dečji smeh.

Malo nam je žao što mališanima "krademo" vreme za odmor, ali oni ne zameraju. Treneri im kažu da su došli novinari da ih obiđu, pa pristižu u grupicama od tri-četiri i zastaju na par metara od nas.

Pročitajte još:

EPA/LARRY W. SMITH

* Sa mališanima iz Dijaspore u kampu Miloša Teodosića (1): Zlatna deca na Srebrnom jezeru

* Sa mališanima iz Dijaspore u kampu Miloša Teodosića (2): Nemci cene srpsku školu

Lakše je nogom

Među prvima su stigli dečaci iz Švajcarske. Učtivo se predstavljaju:

- Dobar dan, zovem se Vasilije Gašić. Došao sam iz Ciriha.
- I ja sam Vasilije, ali Mićić iz Cuga...

Dva Vasilija - priče su im slične kao i mnogoj drugoj našoj deci u rasejanju. Roditelji su im u potrazi za boljim životom i srećom svojevremeno otišli sa rodne grude.

- Moja mama Biljana je iz Bijeljine, koju je napustila za vreme rata u Bosni - potvrđuje 14-godišnji Vasilije Micić.

- U Švajcarskoj je upoznala mog tatu Ninoslava, koji je rođen u ovoj zemlji. Mama je medicinska sestra, a otac električar. Imam još dva brata i dve sestre.

Velika porodica Mićić skrasila se u malom, ali mirnom i sređenom Cugu. Vasilije je vredan, pa se i tamo, naravno, bavi sportom.

- Ja ustvari treniram fudbal za Cug 94 - otkriva - ali sam počeo i košarku u klubu koji se zove Goldan.

Pa, šta je lepše?

- Košarka se više igra rukama - razvlači Vasilije lice u širok osmeh dečački koji dovoljno otkriva kako mu je na Srebrnom jezeru među novim drugovima iz svih krajeva Srbije i sveta.

Potom u ozbiljnijem tonu dodaje:

- Sviđaju mi se i treninzi i to što imam ulogu plejmejkera kao Miloš Teodosić, ali ipak mislim da ću nastaviti da treniram fudbal. Želja mi je da postanem nova nada srpskog fudbala i da jednog dana zaigram za Zvezdu - kaže Vasilije Mićić.

Iz "Koraća" u "Divac"

Njegov godinu dana mlađi imenjak Gašić (13) stiže iz Ciriha i posvećeniji je "kraljici igara". Ipak, i ovaj Vasilije ima sličan početak životne priče.

- Moj otac Vladan je Leskovčanin, sa mamom Manuel preselio se za Cirih. Imam brata Igora i sestru Maju. Svake godine dolazimo u Srbiju, i to u Petrovac na Mlavi - ozbiljno priča ovaj visoki, fini dečko.

Košarku trenira oko godinu dana, ali izuzetno brzo napreduje.

- Zadovoljan sam što u Cirihu ima i naših klubova. Treniram u Košarkaškom klubu "Korać", tamo sam i čuo za kamp Miloša Teodosića i u dogovoru s roditeljima rešio da se prijavim.

Kakvi su mu utisci?

- Fantastični - kao iz topa će Gašić i nabraja: - Treninzi su odlično osmišljeni i ima ih dosta. Praktično vežbamo po ceo dan. Veoma je važno da treneri traže veliku disciplinu. Radimo dosta i to mi znači jer želim da napredujem na poziciji beka -šutera.

Kaže da ide korak po korak, da ispuni jedan cilj, pa da stremi ka sledećem.

- Nameravam uskoro da pređem iz "Koraća" u jedan naš drugi klub - KK "Divac", da bih mogao da igram jače takmičenje. Mislim da će mi u tome pomoći i rad u kampu. A, krajnji ciljevi su mi da uspem u košarci i...

I?

- Da se jednog dana vratim u otadžbinu. Imaću svoj pasoš kad napunim 17 godina i trudiću se da nešto postignem, pa da dođem ovde. Živim u Švajcarskoj, ali ja sam Srbin i to ne zaboravljam

- odrešito govori Vasilije Gašić.

Fina deca, dobra, vaspitana. I talentovana za košarku.

V. Sekulić

Složno društvo: Gašić, Mićić i braća Milovic

Lekcije iz košarke i života

Da su treninzi u kampu Miloša Teodosića odlični potvrđuju nam i Nik i Andrej Milonjitsć iz Bazela. Dok su govorili njihovi stariji drugovi, dva plavušana su stajala po strani, pažljivo su slušala i stidljivo se smeškala. Sad stariji, 11-godišnji od braće Milonjitsć uzima reč.

Priča u svoje ime i kao "portparol" tri godine mlađeg brata.

- Naš tata Danijel je poreklom iz Trstenika, ali je kao i mi rođen u Švajcarskoj. Mama Biljana je Beograđanka. Nama je u Bazelu lepo. Super grad, dobra škola, odlično društvo... - "raportira" Andrej.

Braća ne skidaju stidljive smeške. Snašli su se dobro.

- Ovde smo prvi put. Mama je sve informacije o kampu pronašla na Fejsbuku. Raspitala se, prijavila i dovela nas - kaže Nik, a mi pogledom po hotelskom restoranu tražimo gospođu Biljanu.

- Ne, ona nije smeštena ovde, kao ni drugi roditelji. Pojedini su doveli decu, ali pošto je kamp zatvorenog tipa - za decu, a ne za mame i tate, oni su potražili smeštaj u blizini. Mislimo da je tako mnogo bolje. Deca su ovde na sigurnom, mi nismo samo njihovi treneri već i pedagozi i prijatelji. Tu smo da ih učimo košarci i životu. Vreme provedeno ovde dobro je i da se malo osamostale - odmah nam objašnjava jedan od trenera-koordinatora kampa Aleksandar Sević.

Vraćamo se razgovoru sa dečacima.

- Već sedam godina igram košarku za Liestal Basel 44, ali ovde sam naučio dosta toga novog - ističe Nik.

Mlađi Andrej dodaje:

- Treninzi mi se sviđaju, a najviše kad se na kraju dana takmičimo u igri "pet na pet".

Dva brata Nik i Andrej Milovic rekoše nam i da jednog dana žele da igraju u nacionalnoj ligi Švajcarske i da doguraju do - reprezentacije Srbije.

Sutra: Sa mališanima iz Dijaspore u kampu Miloša Teodosića (4): Kako se kaže Marko na vijetnamskom?