Sa mališanima iz Dijaspore u kampu Miloša Teodosića (1): Zlatna deca na Srebrnom jezeru
Dobra dva sata reporteri "Vesti" osećali su se kao prave, velike zvezde. Oko nas deca. Mnogo dece - fine, znatiželjne i talentovane.
Opkolili nas devojčice i dečaci, ne puštaju da trepnemo. Samo, ne traže od nas autograme već čekaju da nam ispričaju svoje priče. Većini od njih ovo je prvi intervju za novine. I, dok zapisujemo imena, godine i pažljivo slušamo kako ozbiljno odgovaraju na pitanja, ne možemo, a da ne pomislimo - baš je lepo imati njihovu pažnju. Ali i naporno! Kako li je tek Teu, Bogdanu, Kalini i ostalim košarkaškim idolima kad se nađu usred ove razdragane bujice mladosti...
- Deca su zlatna - naglašava Milovan - Beli Teofilović, glavni koordinator košarkaškog kampa Teo 4.
Sanja da napravi robota
U kampu je više dečaka nego devojčica i zato one, prirodno, gracioznošću brže upadaju u oči. Ivana Momčilović posebno. U veselom buljuku njenih drugara stajala je skromno po strani i strpljivo čekala na red za, verovatno, prvi košarkaški intervju u životu. Pitanja kao da su suvišna. Govori mirno, zrelo, iako još nije napunila 14 godina.
- Prvi put sam u jednom košarkaškom kampu - ne čeka pitanje Ivana. - I, veoma mi je lepo. Stekla sam dosta novih drugara, a najviše vremena provodim sa mojom cimerkom Dunjom iz Hrvatske.
Ivana je rođena u Beogradu, ali već godinama živi u Holandiji:
- Mama Marija i tata Vladimir, oboje programeri, našli su bolji posao u Amsterdamu i sad već godinama živimo tamo. Lepo je, sviđa mi se život u tom gradu, svi imamo dosta obaveza i to je po meni dobro. Imam i godinu dana stariju sestru Nevenu, koja takođe trenira košarku. I ona je tokom ovog raspusta u jednom drugom košarkaškom kampu, na Kopaoniku.
Kompjuteri su i njena sklonost, ali imala je od koga da nasledi i ljubav prema sportu.
- Mama je godinama igrala košarku, pa sam se i ja priklonila ovom sportu. Uz to, godinama sam se bavila plivanjem, takmičila... Košarka mi se veoma dopada, pogotovo sada kad sam naučila neke nove stvari. Velika je razlika u treniranju ovde i u Holandiji. Tamo su uslovi za rad lošiji, ne radi se na šutu... Naučila sam mnogo za ovako kratko vreme.
Da li će ostati u ovom sportu, pitamo.
- Volela bih. Ako ne profesionalno, onda da mi makar bude dodatna aktivnost. A, trenutno najviše želim da završim neki tehnički fakultet i da jednog dana - pravim robote. To mi je najveća želja - priča Ivana Momčilović.
Zlatna deca na Srebrnom jezeru - ponavljamo dok odmaramo pogled na lepoti ove sportske oaze.
Na samo 110 kilometara od Beograda, odmah do Velikog Gradišta, gradića koji se diči odbojkaškom tradicijom, započeta je nova, košarkaška tradicija zahvaljujući Milošu Teodosiću. Naš as je baš ovde, stotinak metara od bajkovitog Srebrnog jezera, otvorio kamp Teo 4 za decu uzrasta od devet do 17 godina.
Treneri
Pored stalne postave koordinatora sa decom rade poznata trenerska imena: Vlada Vukoičić, Vladimir Đokić, Vlade Jovanović, Aleksandar Trifunović, pa Petar Božić, Milan Gurović.
- Deci to mnogo znači. Kad im znanje prenose ljudi koji su mnogo zadužili košarku i koje su dotle viđali samo na televiziji - ističe Gojković.
- Da je 2016. bilo odlično vidi se po tome što su se mnoga deca vratila i ovog leta - dodaje Teofilović, koji je svojevremeno Teodosiću bio prvi trener.
Pridružuje nam se i Aleksandar Sević, profesor fizičkog vaspitanja i, takođe, koordinator u kampu.
- Rad kampa se odvija u sedam smena po osam dana. Prva smena počela je 23. juna, poslednja se završava 18. avgusta. Po smeni imamo 120 dece kojima su na raspolaganju hotel, četiri košarkaška terena, od kojih je jedan s tartanskom podlogom, zatim dvorana u Gradištu. Raspored rada je žestok. Od ranog jutra kad ustanu do povečerja, ne računajući vreme za obroke i popodnevni obrok, stalno imaju treninge ili neke druge aktivnosti. Podeljeni su u osam grupa, sa kojima su u svakom trenutku po tri trenera - priča Sević i upoznaje nas sa još jednim svojim kolegom, Lazarom Gojkovićem, takođe trenerom i koordinatorom.
Magnet za ceo svet
Kamp Teo 4 poput magneta privlači decu sa svih strana. Iz Srbije, regiona, inostranstva.
- Polaznici kampa su čak iz 35 država. Iz naše zemlje, Makedonije, Hrvatske, Bosne, imamo sjajnu saradnju sa slovenačkim Branikom, odakle Mario Primorac šalje mlađe selekcije. Zatim, prijavljuju se i stižu deca iz srpske dijaspore - iz Nemačke, Austrije, Švajcarske, Francuske, iz SAD i Kanade, pa čak i iz Ukrajine i sa Dalekog istoka... Na kraju, tu su i mali stranci - Ukrajinci, Grci, Bugari, Letonci. Ovo je prava međunarodna škola u kojoj se sporazumevamo univerzalnim, košarkaškim jezikom - kaže trener Sević.
- Režim rada je gotovo vojnički - nadovezuje se Gojković na starije kolege. - I to polaznicima kampa prija. Dan im je prepun obaveza, a najdraža su im večernja takmičenja "pet na pet", "jedan na jedan", slobodna bacanja, šutiranje trojki... kad praktično primene sve što su uvežbavali tokom dana. Naravno, svi su najsrećniji kad Teodosić dođe u posetu, a svaki put redovno dovede u goste još nekog reprezentativca. Eto, prošli put nam je došao sa Stefanom Jovićem. Tada je atmosfera - kao na utakmici.
Čuli smo kad su deca najzadovoljnija, a šta je sa trenerima? Kad znaju da su dobro odradili posao?
Valjevci
Većina koordinatora u kampu Teo 4 su kao i Miloš Teodosić - Valjevci.
- To je, u neku ruku, logično. Teo je sa mnogima od nas radio od početka karijere. Zato je način rada koji je bio dobar za njega preneo u kamp. Mi smo ovde prava porodica - jednoglasno će naši sagovornici.
- Onda kad nam klinci na odlasku kažu da će sigurno doći i dogodine. To je znak da su zadovoljni. Decu, jednostavno, ne možeš da prevariš - zaključuju koordinatori u košarkaškom kampu Teo 4.
E, pa deco, imate reč...
