Uspomene Anastasa Jovanovića, oca srpske fotografije (4): Karađorđe prvi model
Mladi štampar Anastas Jovanović je otišao iz Srbije u Zemun, odnosno iz "Turske" u Austriju, koja je držala sebe Evropom i strahovala od tursko-balkanske higijene.
Tako je svako ko bi došao u Zemun morao desetak dana da provede u karantinu koji je, prema sećanjima oca srpske fotografije, izgledao ovako:
"Kad smo stigli u zemunski kontumac, morali smo u jednoj velikoj sobi da raspakujemo sve naše stvari koje su komad po komad zapisivane i sve po sobi rasturane. Zatim su vrata i prozore zatvorili i doneli u jednom velikom tiganju vatru, na koju su metnuli mekinje sa struganom konjskom kopitom i sumporom i u tom strašnom smradu, držani smo nekoliko minuta. Posle smo zatvarani u ogradu u prizemnoj zgradi i svako je od nas imao stan sa sobom i kuhinjom. Haljine smo morali svakog dana rasprostirati po avliji i ako je bio kišovit dan po tavanu, jedan momak nam je svaki dan donosio hranu iz gostionice, a doktor nam je svaki dan dolazio na vizitaciju."
Jovanović je u Beču imao najbolje preporuke od bogatog Grka ili Cincarina Demetra Tirke, koji je pomagao Vuka i druge Srbe, bio je poslovni partner kneza Miloša i Mihaila.
Anastas je u Beču prvo išao u školu primenjenog crtanja, u Akademiju veština. Posećivao je neku grčku školu, slušao predavanja na univerzitetu, spremao se za slikara, to je za njega značilo slikanje plus bakrorez i to je učio kod čuvenog profesora Rala.
Godine 1840. dobio je narudžbinu iz Beograda: da uradi Karađorđa u bakrorezu, u prirodnoj veličini. Profesor Ral ga je odvraćao od tog posla.
Rekao je da je taj posao jako skup (1.000 forinti u srebru) i da će trajati najmanje godinu dana.
Anastas nije mirovao i od nekog školskog druga čuo je za novi izum - litografiju, koja je mnogo jeftinija, našao je jednog učitelja ovog novog zanata i vrlo dobro ušao u sve njegove tajne. O tome je ovako pripovedao:
"Imao sam jedan stari bakrorez Dositeja Obradovića, uradim ga litografski u 20-30 komada, zatim uradim vladiku Mušickog, zatim Vuka Karadžića po crtežu Pavla Simića. Sve tri litografije sačuvane su do danas, a Vukova je osobito lepa."
Nekako u to vreme pronađena je i fotografija, pronalazak se pripisuje izvesnom Dageru, pa je po njemu nazvana dagerotipija. Dager se služio uveličavajućim staklom. Trebalo mu je po sat-dva za jedan snimak.
Prvi fotografski aparati bili su veoma skupi, sto forinti u srebru. Anastas je molio prebogatog Tirku da mu kupi aparat što je ovaj i uradio. Jovanović je postao vlasnik, trećeg po redu, aparata na Zemljinom šaru.
On je, dakle, prvi Srbin koji se bavio fotografijom, iako amaterski, a pomenuti Hrvat Kukuljević piše za našeg junaka:
"Jovanoviću pripada zasluga što je on prvi izrađivao u Beču predjele na slobodnom mjestu i fotografske stvari na staklu."
Od Zemuna do Beča za mesec dana
Posle austrijskog karantina koji su mnogi doživljavali kao pravo zatočeništvo, Jovanović je 24 dana kočijama putovao od Zemuna do Beča. Zanimljiv je njegov opis danas bogate i plodne Bačke: "Za tri dana od Novog Sada do Segedina ne videsmo nijedno drvo, sve pusto, nigde uređena puta, a od gostionice ni pomena. Kad bismo stigli do neke kuće, prvo bismo se branili od divljih pasa, umesto kreveta spavali bismo na kukuruzovini, ali bismo takvo prenoćište dobro platili."
