Imam konje, šta će mi žica
U današnje doba, kada život više ne može ni da se zamisli bez mobilnog telefona gde god da smo, pa tako i za volanima, u bioskopima, kafanama, na pešačkim prelazima, čak i u vožnji motociklom, malo se zna koliko je bilo potrebno muka, truda i ubeđivanja da bi Srbi pre skoro 130 godina uopšte prihvatili čudnu novotariju, telefoniju. A da stvar bude još neverovatnija, čast da povede prvi razgovor na daljinu pripala je, davne 1883, upravo čoveku koji je prvi odbio da mu se uvede telefon.
- Šta će to meni! - odbrusio je Tihomilj Teša Nikolić, ministar vojni, i - pokazao na prozor. Pred zgradom Ministarstva čekala su i danju i noću tri konjanika. "Oni mi svaku poruku, gde hoću po gradu, odnesu za tri minuta!". Ministarstvo se nalazilo na prvom spratu iste zgrade u kojoj je, samo u prizemlju, radila legendarna kafana Tri lista duvana.Ti
Istorijsko "halo" je izrečeno pomenute godine 14. marta, svega sedam godina pošto je američki naučnik Aleksandar Bel izumeo aparaturu pomoću koje je moglo da se razgovara na daljinu. Čovek koji je pokušao da za ovo korisno sredstvo zainteresuje Beograđane zvao se Panta Mihajlović. Bio je prijatelj Nikole Tesle.
Rođen je u srcu Mačve, u selu Bogatić, odakle ga je jedan trgovac poslao u Beč na školovanje. Put je Pantu odveo u Švajcarsku, pa u Berlin, gde se kao priznati stručnjak zaposlio u preduzeću Simens-Halske. Pošto je stekao nešto novca, a već je bio upućen u telefoniju, Mihajlović je pokušao da i u Srbiji uvede nove veze. U svojoj zaostavštini ostavio je zapis:
"Bio sam neverovatan idealista. Dođem u Srbiju (iako sam mogao da pravim velike poslove u Nemačkoj ili ma gde drugde) da učestvujem u ratu 1876. Kad se rat završio imao sam strašnih dana. Godine 1882, sećam se kao danas, pada mi na pamet da instališem telefon u Beogradu. Niko tu nije imao pojma o telefonu".
Konzervativni Beograd nije još bio spreman da prihvati prednosti tehnike. Svoju zamisao je Mihajlović ipak ostvario, a ukazom Vlade od 27. novembra 1882, dobio povlasticu za podizanje telefonskih štacija (stanica) u Srbiji. Preko oglasa u listu "Videlo" obavestio je cenjeno građanstvo da je preduzeo pripreme i da će pristupiti radu, pa poziva "zainteresovane da se prijave upisa radi".
Lice koje je želelo telefon moralo je da se obaveže "da će najmanje tri godine plaćati za svaku štaciju po varoši iznos od 20 dinara mesečno, a van varoši od svakog kilometra po 10 dinara više". Naredne godine, Mihajlović je pokušao da zagreje i državnu upravu za svoj projekat. Tako je i stigao do ondašnjeg ministra vojnog Teše Nikolića, i sa njim vodio sada već čuveni razgovor o telefonu i konjima. Mihajlović je bio uporan i rešen da ga ubedi, pa je otišao do inženjerijskog oficira Koste Radosavljevića, potonjeg ministra građevina. Sa njim je uspeo da se dogovori da na svoju ruku postavi telefonsku liniju od vojnog odeljenja do inženjerske kasarne na Paliluli. Sutradan, kad je ministar vojni stigao u kancelariju, umalo ga nije pogodila kap: na njegovom stolu stajao je nekakav rog iz koga je kreštao ljudski glas.
Odmahivao je glavom u neverici i ponavljao: "To je taj telefon, a ko li to govori"? Saginjao se ministar ispod stola, zagledao po ormarima da za svaki slučaj proveri da ga ovo belosvetsko čudo ipak nije neki marifetluk. Iako mu je gospodin Panta nekoliko puta objašnjavao kako radi telefon, ministar Teša ništa nije razumeo. Tek kada je razmenio nekoliko reči sa Kostom Radosavljevićem koji se nalazio s druge strane žice, izašao je i kabineta i pozvao ostale oficire: "Gospodo, hajde da vidite čudo neviđeno - telefon!"
Vajfert jedini pretplatnik
Prve ustanove koje su telefonski povezane u Beogradu bile su Velika škola, Požarna komanda, dvor i Uprava grada, Narodna Skupština i Ministarstvo unutrašnjih dela, Narodna banka i Ministarstvo finansija. Međutim, stavka za otvaranje telefonskih linija nije ušla u državni budžet za narednu godinu, a na Mihajlovićev oglas se od čitave prestonice javio samo jedan pretplatnik, poznati industrijalac Đorđe Vajfert.
Tako je prvi srpski teleoperater, razočaran neuspelim poduhvatom u koji je uložio svu imovinu, digao ruke od Srbije i otišao u Ameriku. U tuđini nije dugo izdržao. Vratio se u otadžbinu, ali se ovog puta zaposlio u Železnici, gde se i penzionisao 1919. Verovali ili ne, ovaj pionir savremenih komunikacionih veza u Srbiji nikada nije sakupio dovoljno novca da bi uveo telefon u svom stanu. Umro je 1932.
